Advertisements

Država blagostanja u doba globalizacije

Suština je da veoma nejednako ili polarizovano društvo ne može da održi široku socijalnu državu. Postala je već očigledna istina da je država blagostanja pod pritiskom zbog posledica globalizacije i migracija. Lakše ćemo razumeti poreklo ovog pritiska ako se vratimo na nastanak države blagostanja.

Država blagostanja u doba globalizacije

Kao što nas je nedavno podsetio Avner Ofer u odličnoj knjizi (čiji je koautor s Danijelom Soderbergom), poreklo socijaldemokratije i države blagostanja je u ostvarenju ideje (i u finansijskoj sposobnosti da se izbori s tim) da će svi ljudi u svojim životima proći kroz periode u kojima ne zarađuju ništa, ali treba da konzumiraju: to se odnosi na mlade (otuda dečji dodaci), bolesne (zdravstvena zaštita i bolovanja), one koji su imali nesreću da se povrede na poslu (osiguranje radnika), majke posle porođaja (porodiljsko odsustvo), ljude koji izgube posao (davanja za nezaposlene) i stare (penzija). Država blagostanja stvorena je za pružanje ovih prednosti, datih u obliku osiguranja, pod posebnim ili pod veoma uobičajenim uslovima. Utemeljena je na pretpostavljenom zajedništvu u ponašanju ili, drugačije postavljeno, na kulturnoj i često etničkoj homogenosti. Nije slučajno da je prototip države blagostanja, rođen u Švedskoj tridesetih, imao mnogo elemenata (ne koristim to ovde u pežorativnom smislu) nacionalnog socijalizma.

Pored zajedničkih vrednosti i iskustava, država blagostanja, kako bi bila održiva, zahteva masovno učešće. Socijalno osiguranje ne može da počiva na malim delovima radne snage, jer to onda prirodno vodi do negativne selekcije, što dobro ilustruju beskrajna natezanja oko zdravstvene zaštite u SAD. Bogati, ili oni koji verovatno neće biti nezaposleni, ili su zdravi, ne žele da subvencionišu „druge“ i isključene. Sistem koji bi se oslanjao samo na „ostale“ je neodrživ zbog velikih subvencija koje su potrebne. Tako država blagostanja može da funkcioniše samo ako pokriva svu, ili skoro svu, radnu snagu, tj. kada je (1) masovna i (2) obuhvata ljude pod sličnim uslovima.

Globalizacija potkopava oba zahteva. Globalizacija je dovela do dobro poznatog pada učešća srednje klase u većini zapadnih zemalja i do polarizacije prihoda. S polarizacijom prihoda bogati su shvatili da je bolje da stvaraju svoje privatne sisteme, jer deljenje sistema sa onima koji su znatno siromašniji podrazumeva znatne transfere prihoda. To dovodi do „društvenog separatizma“ bogatih, što se ogleda u sve većem značaju privatnih zdravstvenih osiguranja, privatnih penzija i privatnog obrazovanja. Suština je da veoma nejednako ili polarizovano društvo ne može da održi široku socijalnu državu.

Ekonomske migracije kojima je većina bogatih društava izložena u proteklih pedeset godina (pogotovo u Evropi) potkopava podršku državi blagostanja. Ovo se dešava kroz uključivanje osoba sa stvarnim ili percipiranim razlikama u društvenim vrednostima i životnom iskustvu. Taj isti fenomen, koji Peter Lindert naziva nedostatkom „afiniteta“ između bele većine i Afroamerikanaca u SAD, uslovio je da država blagostanja u SAD bude, istorijski gledano, manje zastupljena od evropskih država. Isti proces se sada odvija u Evropi, gde nisu asimilirani veliki džepovi migranata i gde domaće stanovništvo veruje da se migranti nepravedno koriste subvencijama. Nedostatak afiniteta ne mora da se tumači kao neka zlokobna diskriminacija. Ponekad to zaista može biti, ali češće može biti utemeljeno u mišljenju da nije verovatno da će neko iskustvo biti deo našeg životnog ciklusa kao u slučaju ostalih, i stoga neko ne želi da doprinese takvom osiguranju. U SAD činjenica da su veće šanse da Afroamerikanci budu nezaposleni verovatno je dovela do manje velikodušnih davanja za nezaposlene; slično tome, činjenica da migranti verovatno imaju više dece nego domoroci može dovesti do ograničenja dečjih dodataka. U svakom slučaju, razlika u očekivanom životnom iskustvu narušava homogenost koja je neophodna za održivu državu blagostanja.

Pored toga, u eri globalizacije razvijenije države blagostanja mogu da dožive perverzan efekat privlačenja manje sposobnih ili manje ambicioznih migranata. Pod jednakim uslovima, odluka o tome gde će migrant emigrirati zavisiće od očekivanog prihoda u jednoj zemlji u poređenju s drugom. U principu, daje se prednost bogatijim zemljama. Ali moramo uključiti i očekivanja migranta u pogledu toga gde očekuje da će završiti u raspodeli dohotka zemlje primaoca. Ako očekuje da će biti u procentu s niskim dohotkom, onda će egalitarnija zemlja s razvijenijim modelom države blagostanja biti atraktivnija. Suprotnu računicu imaće migrant koji očekuje da završi u višim delovima raspodele prihoda u zemlji primaocu. Ako su neki migranti manje vešti ili manje ambiciozni nego drugi (što je razumno pretpostaviti), onda će manje vešti težiti da izaberu zemlje s razvijenijim modelom države blagostanja. Otuda je ovo negativna selekcija.

U vrlo apstraktnom smislu, zemlje koje će biti izložene najoštrijoj negativnoj selekciji su one s razvijenim modelom države blagostanja i niskim primanjima. Migranti koji idu u takve zemlje ne mogu očekivati, čak ni u sledećoj generaciji, da imaju decu koja se penju na lestvici prihoda. Kao destruktivna posledica, te zemlje će privući najmanje kvalifikovane ili najmanje ambiciozne migrante i onda se stvaraju niže klase, čime će biti ograničena mobilnost naviše njihove dece. Sistem tada deluje kao samoispunjavajuće proročanstvo: sve više privlači nesposobne migrante koji ne uspevaju da se asimiluju. Domoroci imaju naviku da vide migrante kao one kojima nedostaju veštine i ambicije (što može biti i tačno, jer tu vrstu ljudi privlači njihova zemlja) i stoga kao „drugačije“. Istovremeno, neuspeh da budu prihvaćeni biće od strane migranata doživljen kao potvrda predrasuda domorodaca o migrantima ili, još gore, kao verska ili etnička diskriminacija.

Ne postoji jednostavno rešenje za začarani krug s kojim se suočavaju razvijene socijalne države u eri globalizacije. To je razlog zašto sam već tvrdio da će politike dovesti do izjednačavanja doprinosa, tako da na kraju oporezivanje tekućih prihoda može biti smanjeno, a razvijenost države blagostanja oborena, kao i da se priroda migracija menja tako da mnogo više liče na privremeni rad bez automatskog pristupa državljanstvu i celoj skali socijalnih beneficija.

Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u NJujorku, nedavno je objavio knjigu „Globalna nejednakost“.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović; (c) za srpski jezik: „Arhipelag“ http://www.arhipelag.rs 


Piše: Branko Milanović

Izvor: Danas.rs

Advertisements

Posted on 4. maja 2017., in Biblioteka, Knjige, časopisi, pisci i javna lica. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: