Advertisements

Vitezovi sa makazama

Beograđani polako zaboravljaju zlatno vreme krojačkog zanata. Sedamdesetih godina prošlog veka konfekcijska odela su već bila uobičajena, a oni koji šiju kod krojača su ipak plaćali luksuznu uslugu.

Najstarija sačuvana krojačka radnja u Beogradu vodi tradiciju još iz doba po okončanju Prvog svetskog rata. Tada su je, na mestu današnjeg Doma omladine, u Dečanskoj ulici, otvorili ortaci Mihajlo Mašutković i Petar Vuković. Ostalo je zabeleženo među onima koji prate prošlost ovog zanata, da su njih dvojica doneli prvi dvoredni smoking iz Pariza u Beograd.

Kasnije dva ortaka odvajaju zasebne radnje, a Mašutković se seli u Kosovsku ulicu, gde je posle penzionisanja prodao radnju Kuzmanu Martinoviću, koji kao uspešan krojač stiže iz Loznice. Danas je njegov sin Slaviša naš sagovornik, i pripoveda nam o istoriji krojačkog posla.

– Sedamdesetih godina prošlog veka konfekcijska odela su već bila uobičajena, a oni koji šiju kod krojača su ipak plaćali luksuznu uslugu – priča Slaviša Martinović.

– Krojački zanat je bio važan, jer su ugledni ljudi uvek išli po odela kod stručnjaka. Pa, ipak, postojao je jedan izuzetak i pre rata i danas. Kraljevska porodica se, po pravilu, oblačila u Londonu ili eventualno Parizu, dok se današnji političari drže istog pravila, pa uglavnom nose italijanska odela. Čast izuzecima. Tako je, na primer, svojevremeno Dobrica Ćosić otišao na inauguraciju za predsednika u odelu iz naše radnje.
Pre pola veka sve je bilo drugačije, i naš sagovornik se seća tih vremena. Još kao sedmogodišnji dečak savladavao je prve korake ovog zanata, ušivajući dugmad i radeći prve krojačke korake. Tada je bilo nečeg viteškog, a to se vremenom izgubilo.

ŠIO MU GA ĐURA

Jedna od najpoznatijih beogradskih izreka nastala je tako što je u međuratnom Beogradu bio izvesni krojač koji je debelo naplaćivao svoje usluge, ali, kažu da je bio zaista dobar u svom poslu. Kada bi se neko pojavio na prijemu ili balu u njegovom odelu, znalo se da ga je „masno“ platio. I tako je nastalo ono, beogradsko: „Ma pusti njega, šio mu ga Đura!“

– Bilo je pravilo da se krojači druže isključivo u kafanama – kaže Martinović. – Nije to bilo pitanje poroka, već toga da se u koleginu radnju po pravilu ne ulazi. Razlog je bio pošten: ako je jedan od njih nabavio ekskluzivnu mustru iz Londona ili Pariza, moglo bi da dođe do neprijatne situacije. Jedan ne bi odoleo da ga ne zamoli da mu je ustupi, a drugi ne bi mogao da mu je ne da. I, da ne bi dolazilo do neprijatnih situacija, oni se međusobno ne bi posećivali u radnjama, mada su se intenzivno družili.Tako Martinović pamti komšiju Nikolu Pavlicu, koji je imao radnju u istoj, Kosovskoj ulici, i koji je bio dobar prijatelj sa njegovim ocem. Oni nikada nisu jedan drugom otimali mušterije, naprotiv. Čak ako bi se dogodilo da neko od komšijinih mušterija želi da promeni krojača, ovaj drugi bi ga odbio i uputio u neki drugi deo grada.

– Takvo je vreme bilo. Znalo se da mušterija tri puta dolazi, kako bi joj uzeli meru i obavili probe. Potom sam ja kao dete nosio odelo na kućnu adresu. Jer, neće valjda neki ugledni beogradski gospodin da vuče odelo ulicom?Unutrašnjost krojačke radnje dekorisana je starim predmetima koji nam govore o prošlosti i tradiciji. Tako, uz stari porodični sat stoji radio-aparat star mnogo decenija, Slaviša nam sa ponosom pokazuje očevo majstorsko pismo, koje je morao da ima svaki zanatlija, ali i jednu posebnu reklamu iz 1926.Ona sama za sebe govori.Odelo prikazano na njoj bilo bi savršeno moderno i danas.

SAMO STRPLjIVO

Iskusni majstori umeli su i da zakasne, pa se tako naš sagovornik seća svog oca koji je zaboravio da na vreme završi komplet jednoj dami. Upravo ona je grunula na vrata kada je stari krojač ugledao i pobegao u pomoćnu prostoriju sakrivši se ispod stola.Mladiću koji je radio kod njega naložio je da kaže mušteriji kako je nekud morao da ode.

– To je bila divna prilika da momak upriliči sitnu pakost – seća se Slaviša.

– Kada je stranka ušla u radnju, umesto odgovora koji mu je majstor preporučio, momak je rekao kako je majstor izašao na tren, ali da dama obavezno treba da ga sačeka, pa je čak ponudio i kafom. Mučeni majstor je tako neko vreme čučao ispod stola, da bi na kraju zaista morao da izađe i da se suoči sa nezadovoljnom mušterijom.

Zoran Nikolić

Izvor: Večernje novosti

Advertisements

Posted on 27. marta 2017., in Svaštara, Zanimljivosti. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: