Beti. Elizabeta, Gevgelija, Makedonija. Upoznali smo se u suton jednog letnjeg dana a gde drugde već na Ohridskom jezeru. Mnogo toga je prethodilo tom susretu ali sam sve prepreke uspešno preskočio i uspeo da dođem do nje.

Par nedelja pre tog susreta, jedne večeri dok sam sedeo s društvom, počeli smo priču gde i kako na letovanje. Ohrid i dogovor je pao. Podelili smo zadatke, ko šta da obezbedi, šator, gitara, određen je datum polaska, prevozna sredstva, dobra volja je tu i može da se krene.

Za mene nije bio problema, lako ću se spakovati, gitara je tu, rezervne žice, iiiiiii… idemo na moreeeeee, ma ne, jezerooooo…

Za vikend smo, na insistiranje našeg drugara, išli kod njega u planinu na turnir u malom fudbalu.Godinama smo igrali zajedno i lako smo došli do finala. E, a onda je krenulo. To što smo glat izgubili 3:0 i nije bilo problem, ali smo dobili takve batine da je većina od nas bila povređena. Ja sam jedva hodao.

Otišao sam do lekara a on me je poslao, između ostalog i na analizu krvi. Tu tek nije išlo. Nema vene, pukla vena, da probam na drugoj ruci, …

Tog popodneva, par dana pred polazak na jezero, baš sam se pitao da li da idem, vidi na šta ličim. Otekla noga, jedva hodam, ruke poplavele, verovatno će preći u žuto za neki dan.

Ma idem, pa tamo me čeka Beti, idem. Ne stani, pa tada nisam ni znao da ću je upoznati…. Ma ko mari, idem.

Zora je, stižem na železničku stanicu. Mojih drugova još nema. Sedam na klupu. Voz je u stanici i spreman je. Čuje se zvuk pištaljke, zatvaraju se vrata na vagonima i on lagano kreće. Uzdahnem duboko, podignem nogu koja me boli da smanjim otok, izvadim sendvič koji sam spremio za doručak i gledam kako voz napušta stanicu. Nekako tog momenta u stanicu, uz galamu, utrčavaju i moji drugovi. Nikako da se dogovore ko je kriv za kašnjenje, ja se smejem, pauza a onda se i oni pridružuju smehu. Grlimo se svi zajedno. Prelazimo na plan B, autobuska stanica. I uspeli smo, ceo dan smo u autobusima, ali stižemo u Ohrid.

Do kampa smo otišli pešice, pronasli lepo mesto, otvorili šator i provod je krenuo. U stvari i nije trajao dugo. Već druge večeri je krenulo naopako. Gitara, veliko društvo oko nas, pesma, sve to je nekome smetalo i eto ti policije. Očas posla i nikog nije bilo oko mene, samo ja i moja gitara sedimo na zemlji i ispred mene moj drug polako ustaje a ispred njega policajac, koji je do tada svesrdno koristio palicu, zastaje i polako je spušta kako ovaj ustaje, postaje sve veći i veći ispred njega. Dok sam ja ustao, sve se polako smirilo, već pričamo s policijom. Ok, nećemo praviti više problema, a kome smo smetali. Vlasniku kampa, a Ok, nema problema.

Iste večeri u šatoru pada dogovor. Ujutru rano menjamo kamp, a ovome ćemo platiti sledeći put kada dođemo.

I tako i bi. Lako smo pronašli sledeći kamp i smestili se na idealno mesto s pogledom na jezero i iznad ostalih šatora. Malo je bilo strmo, ali nema problema.

Taj dan sam proveo uglavnom ležeći, povremeno sam se osvežio u jezeru. Trebao mi je odmor, i meni a i otoku na nozi. Moj drug je sedeo kraj mene i pričao o devojkama koje su mu bile u vidokrugu. S kojom da malo priča, da se malo druži. Ona crnka nije loša, šta misliš. Ja ništa, ali super je, idi. Nisam sumnjao u njegov izbor, zato nisam ni otvorio oči da pogledam, već sam nastavio da uživam u sunčevim zracima.

Brzo se je vratio. Pita za tebe, kaže uz malo ljutnje na moj račun. Idi do nje. Mrzelo me, nisam je ni pogledao. Ne, dovedi je ti ovde. Ti nisi normalan, prokomentirasao je ali je ipak pošao. Očekivao sam da neće doći.

Zdravo, ja sam Beti. Otvorio sam oči. Sunčevi zraci u njenoj kosi stvarali su neki poseban efekat. Uhvatio sam je za ruku i bez reči sam je spustio na ležaljku kraj mene. Zašto je ovoliko dugo trebalo da se ja i ti sretnemo. Nasmešila se. Tog momenta krenula je jedna divna nedelja na Ohridskom jezeru, Beti i ja i mnogo vode, sunca, lepote oko nas.

Imaš 18 godina. Onda sam ja mlađi od tebe. Da li ti to smeta? Na trenutak je zastala, a onda se nasmešila. Naravno, nije mi verovala. Mnogo greši Dado Topić kada kaže: Elizabet, ne volim te više. Naravno da te volim.

Plešemo lagano zagrljeni na podijumu. Iz zvučnika trešti neki težak rok. Nama to ne smeta. Muzika se ipak menja i ostali počinju da plešu kraj nas. Uzimam je za ruku i krećemo ka izlazu. Bez pitanja me prati. Šetamo kraj jezera, pričamo uz po neki poljubac. A onda se opet čuje brza muzika. Da se vratimo nazad? Da.

Nedelju dana je brzo prošlo. Pakujemo stvari, šator. Povremeno pogledam prema njoj. Sedi ispred svog šatora i gleda u razbacane razglednice oko sebe. Beti, dođi da se slikamo za uspomenu. Nehajno i to obavi i vrati se na nazada, ne reaguje na naš razdragani smeh.

Sednem kraj nje. Hoćeš li mi dati još jedan poljubac za kraj? Kaže: hoćeš li da mi pišeš. Daleko smo Beti, daleko. Ima li smisla da ovo nastavljamo? Ljuta je, vidi se. Biram jednu od razglednica i na njoj pišem svoju adresu. Poljubac i ustajem lagano. Hvata me za ruku i kaže: Ostani još malo, samo ti i ja?! Poslaćeš mi ovu razglednicu i to odmah sada dok sam još u Ohridu, važi?

Nije mi poslala ni tu, ni bilo koju drugu razglednicu. Nikada.

Mnogo, mnogo godina kasnije dok sam u koloni vozila čekao na granici Makedonije i Grčke da predam pasoše, učinilo mi se kao da me neko posmatra. Desetak metara dalje, na nekim stepenicama stajala je mlada žena u uniformi i posmatrala me je. Nasmešio sam se i već sledećg momenta predavao sam pasoše. Nije mi bila u više u vidokrugu. Uzeo sam pasoše i krenuo prema policajcu. Kraj njega stajala je ona i onaj njen očaravajući osmeh. I tog momenta shvatio sam. Hteo sam da zastanem ali mi je policajac pokazao da nastavim. Dao sam gas i izbrisao prošlost zauvek.

Elizabet, ne volim te više. Elizabet, ne volim te … Elizabet, ne …

Priču napisao:

Svetozar Jovanović

Objavljeno po preporuci Ane Gord koja vodi blog Act Nocturnal.