Umalo prokockan „Kockar“ – Dostojevski

Dani su neumoljivo tekli a slavni pisac – pritisnut besparicom i bolešću – nikako nije uspevao ni da smisli o čemu će biti reči u njegovom novom romanu koji je, pod strašnom ucenom, očekivao beskrupulozni izdavač Stelovski… Kao da mu je dotad bilo malo nevolja i nesreća, kraj šezdesetih godina 19. veka Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom doneo je nove. Prvo su mu, 1863. godine, vlasti zabranile časopis „Epoha” zbog jednog teksta o poljskom ustanku, sledećeg leta umrli su mu žena Marija Dmitrijevna i brat Mihail. Ona je ostavila pastorka Pavla Isajeva, a brat celu nezbrinutu porodicu i oko 25.000 rubalja duga. A kao posledica svega ovoga, napadi epilepsije postali su češći i teži. Ipak, svikao na sve nedaće koje su ga u stopu pratile, Dostojevski i u ovakvim uslovima piše „Zločin i kaznu”, roman koji će ga uvrstiti u red najvećih pisaca svetske književnosti.

Slava i beda kod njega idu uporedo, ruku podruku, te ne čudi njegovo pismo prijatelju I. Janiševu:
„3a napisani deo romana dobio sam oko 2000 rubalja, ali nisam ja primao, ja sam samo potpisivao račune, a primali su zajmodavci. U to vreme ja sam morao da prodam knjige, založim stvari, čak i odelo da bih nekako preživeo od danas do sutra… Zajmodavci su hteli da me strpaju u zatvor, a u zatvoru, pogotovo našem, ja ne bih mogao završiti roman i ne bih mogao nikom isplatiti ni groša.”
Iz tog vremena sačuvan je i akt uprave kvarta u kome je pisac stanovao, a kojim se „poručnik u ostavci F. M. Dostojevski” obaveštava da će se šestog juna 1866. u 12 časova izvršiti popis u njegovom stanu zbog nenaplaćenih menica Semjonu Puškinu i Pavlu Ližinu. „Dužni ste da budete u svom stanu u naznačeno vreme i da sačekate policiju, u protivnom slučaju popis će se obaviti u vašem odsustvu.”
A Ana Grigorjevna, njegova druga žena, ostaviće u svom ,Dnevniku” i podatak o izvesnom nemačkom trgovcu kome je, izgleda, više bilo stalo da uhapsi Dostojevskog nego da dobije pozajmljeni novac. On je, čak, uzviknuo: „Ja hoću da pokažem kako mali nemački trgovac može da uhapsi velikog ruskog pisca i budite uvereni da ću to sa zadovoljstvom učiniti!” Na sreću, to zadovoljstvo nije mu se ispunilo, ali se sličnom zadovoljstvu ponadao jedan trgovac druge vrste.

Zelena čoja Vizbadena

U ovom novinskom tekstu, načinjenom na osnovu svedočanstava njegovih brojnih biografa i podataka koje su ostavile piščeva kći Ljubov i žena Ana, upravo je reč o toj izuzetno burnoj epizodi iz inače burnog života Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.
Izdavač F. T. Stelovski, u ruskim književnim krugovima na zlu glasu po svojim eksploatatorskim uslovima objavljivanja njihovih dela, dugo je iščekivao da se Dostojevski nađe u bezizlaznoj besparici. I dočekao je. Hitro mu je ponudio tri hiljade rubalja za pravo na objavljivanje sabranih dela u tri toma, uz dodatni uslov da za to izdanje napiše roman – oko 160 stranica. I ne samo to. Rok za predaju rukopisa bio je nepojmljivo kratak, 1. novembar 1866. godine. A ako do tog dana na rukopis ne bude na stolu Stelovskog, Dostojevski je obavezan da plati nadoknadu. Vešti izdavač u ugovor je stavio i klauzulu da, ako rukopis ne bude završen ni do 1. decembra, nesrećni pisac gubi sva autorska prava, naravno u korist Stelovskog.
Dostojevski nije imao drugog izbora pa je potpisao ugovor, a onih 3000 rubalja nije ni video budući da su menične obaveze odmah pojele ceo iznos. Zanimljivo je da se taj novac vratio upravo Stelovskom koji je, prethodno, u bescenje kupio više piščevih menica.

“Čovek je tajna i zagonetka, i ako čitav život provedeš u njenom odgovetanju, nemoj reći da si uzalud proživeo vek“. F. M. Dostojevski

Fjodor Mihajlovič, kao i mnogo puta dotad, spas traži u kockarnicama u inostranstvu. Odlazi u Vizbaden. Gubi, dobija, gubi, dobija… i posle pet dana je bez groša. Zalaže i dragoceni džepni sat, ali ne može da plati ni hotelski račun. U očajanju piše Ivanu Turgenjevu, kolegi po peru s kojim inače nije u dobrim odnosima:
„Ogorčen sam i postiđen zato što treba da Vas uznemirim. Ali, Vi ste jedini kome mogu da se obratim. Vi ste i jedini koji će me shvatiti. Govorim Vam kao muškarac muškarcu: pošaljite mi 100 talira… Šta da se radi kad se čovek davi.”
Turgenjev mu šalje 50 talira. I to traje tek za dva sedenja za „zelenim čojom” Vizbadena. Sada sve nade polaže u Polinu Suslovu, svoju mladu pratilju. No, ni ona nema novca, ali ni preterane volje da sluša kako se sprema da napiše novi roman koji će nazvati „Kockar” a još nije dovršio, odnosno našao rešenje, za kraj „Zločina i kazne”. Nema mu druge, mora natrag u Sankt Peterburg. Rok koji mu je postavio Stelovski munjevito se približava a on ne samo da nije završio novi roman, nego nema ni gotov sadržaj. Do 1. novembra ostalo je tek mesec dana.

Rukopis u policiji

Dostojevski očajava: sve što bude pisao do kraja života postaće vlasništvo Stelovskog. Žali se svojim prijateljima, pesnicima Majkovu i A. Miljukovu:
– To je užasno! Ja sam upropašćen!
I oni su očajni zbog očajanja svog prijatelja, velikog pisca, ali znaju da rešenje mora što hitnije da se nađe. Zato predlažu Dostojevskom da napravi detaljan plan romana, a oni će napisati po jedan deo koji će, potom, redigovati Fjodor Mihajlovič i ukloniti neminovne razlike.
– Da potpišem tuđe delo? Nikad, makar uistinu izgubio sva svoja autorska prava! – besni Dostojevski pred još jedan napad epilelsije.
Miljukov tada predlaže da Fjodor Mihajlovič ne piše nego da diktira stenografu. Tako će rukopis na vreme stići do Stelovskog. Nenavikao na takav način rada, pisac s početka odbija, ali je i sam svestan da je do 1. novembra ostalo malo dana za tako obiman posao. Miljukov hitro odlazi kod izvesnog Oljihina koji je držao kurs stenografije za dame i moli ga za pomoć. Nastavnik jednoj učenici prilazi s rečima: „Ana Grigorjevna, da li biste prihvatili jedan stenografski posao? Zamolili su me da nekoga potražim i ja sam se setio Vas”.
Dvadesetogodišnja Ana Grigorjevna Snjitkina, devojka bledog lica i krupnih plavih očiju, kupuje nekoliko olovaka i svežanj hartije i upućuje se u Ulicu Stoljarnu broj 13. Teško potiskuje uzbuđenje što će, eto, sarađivati s tako slavnim piscem. Zaustavlja se pred zgradom koja, saznaće kasnije, liči na opis iz „Zločina i kazne”, na kuću u kojoj je stanovao Raskoljnikov, nesrećni junak romana. Bio je četvrti oktobar 1866. godine. Docnije, u svojim „Uspomenama”, ovako je opisala taj susret:
„Nikakvim rečima ne mogu da izrazim težak utisak koji je Fjodor Mihajlovič ostavio na mene. Izgledao je zbunjen, dubosko zabrinut, nervozan, gotovo bolestan. Bio je srednjeg rasta. Svetlokestenjasta, čak crvenkasta, kosa bila mu je uredno začešljana. Najviše su me začudile oči. Na sebi je imao prilično iznošen žaket, ali mu je košulja bila blistavo bela. Zamolio me je da sednem za njegov pisaći sto i brzo mi je izdiktirao nekoliko redaka iz ‘Ruskog vesnika’. Nisam stigla da zapišem i kazala sam mu da ne mogu da ga pratim i da niko ni u razgovoru ni u diktiranju ne govori tako brzo. On je onda pročitao sporije i zamolio me da prevedem stenogram. Celo vreme me je požurivao i govorio ‘Ah, kako Vi to sporo. Zar se to tako dugo prepisuje?’ Zatim primećuje da sam zaboravila da stavim jednu tačku, pa negoduje: ‘Kako to može! Ne mogu danas da diktiram. Dođite sutra…”

ZA I PROTIV

Pre skoro 135 godina, 28. januara 1881, u 20 časova i 38 minuta, u Sankt Peterburgu ugasio se život jednog od najvećih pisaca svih vremena, Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Imao je pedeset devet leta. Četiri dana kasnije, 1. februara, njegovi zemni ostaci, praćeni nepreglednom povorkom prijatelja, čitalaca i poštovalaca, sahranjeni su na Tihvinskom groblju Lavre Aleksandra Nevskog. Od tada do danas svet ne prestaje da istražuje i objašnjava njegovo veličanstveno delo. Bilo je stvaralaca koji nisu nalazili lepu reč za to delo: Bunjin, na primer, Čehov, Bertrand Rasel. Ovaj poslednji je, između ostalog, pisao:
„Zločinci s kojima se družio Dostojevski bili su bolji od njega pošto su imali više samopoštovanja… Dostojevski nema ničeg zajedničkog s istinskim ponosom, on greši da bi se kajao i da bi uživao u raskoši ispovedanja.”
Ali, kudikamo su brojniji oni koji su prema tvorcu „Braće Karamazovih”, dela koje je završio pred samu smrt, imali poklonički odnos. Među njima su Andre Žid, Romen Rolan, Tomas Man, Andre Malro…
U književnom svetu malo ko je (bio) toliko voljen, cenjen, omrznut i napadan. Niko nije toliko uticao na književno stvaranje širom sveta kao Dostojevski – sve do današnjih dana kada i nobelovci priznaju da su učili od njega, od Fjodora Mihajloviča Dostojevskog… A i njegov život – popločan stradanjima, odricanjima, porocima i bolešću – nije bio manje buran od njegovog dela ■

Sutradan posao teče mnogo bolje. Dostojevski diktira glavu iz „Kockara” i priča mladoj devojci neke svoje uspomene iz detinjstva, Sibira, iz Evrope… Roman napreduje. Dostojevski je vrlo zadovoljan. Biće gotov na vreme.
Tridesetog oktobra „Kockar” je spreman za štampu i pisac hita izdavaču. Očigledno obavešten da je Dostojevski ispunio ugovor, Stelovski netragom nestaje iz svoje kuće. Otputovao je na neodređeno vreme, posluga izveštava Fjodora Mihajloviča. Dostojevski samo na trenutak očajava, svestan providne igre svog izdavača, ali se ubrzo upućuje u policijsku stanicu i tu, uz potvrdu, deponuje rukopis. Ugovor je ispoštovan…

* * *

Ana Grigorjevna potom, početkom novembra, stenografski zapisuje i poslednji deo „Zločina i kazne”. A osmog novembra, kad je stigla u dogovoreno vreme, Dostojevski joj je predložio da se uda za njega. I to na sebi svojstven način, kroz priču o budućem romanu u kome je junak postariji umetnik zaljubljen u mladu devojku i pisac, eto, nju pita za mišljenje „može li mlada devojka, daleko mlađa i po osobinama drugačija, da zavoli mog umetnika?”
Ana Grigorjevna Dostojevski docnije je, pored ostalog, zapisala:
„Nikada ni pre ni posle nisam čula da Fjodor Mihajlovič tako nadahnuto priča. Što je dalje govorio, bilo mi je sve jasnije da priča svoj život, samo menja ličnosti i okolnosti…”
Tri meseca kasnije, 15. februara 1867. godine, četrdeset šestogodišnji Dostojevski venčao se sa svojom bivšom stenografkinjom i s njom dobio troje dece. I, zahvaljujući obećanju koje joj je dao, zauvek prestao da se kocka…

Izvor:

Politikin zabavnik

Posted on 17. oktobra 2015., in Analize književnih dela, Pomoć onima koji uče. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: