Koncepcija književnog lika Margarite iz romana „Majstor i Margarita“ u svetlu tradicije i modernog

Nema sumnje da kada se povede reč o najznamenitijem romanu Mihaila Bulgakova malo šta ima novo da se doda na virtuoznost kojom je roman napisan, na sižejnu strukturu romana, na čvrstinu kojom su mahom svi motivi povezani. O filosofskoj dimenziji romana ima šta da se kaže jer ovo delo je još uvek aktuelno snagom kojom je ukorenjeno u filosofsku misao zapada, ali i ličnim stavom autora prema toj misli i ostaće aktuelno još zadugo. A utisci koje roman ostavlja na svoje čitaoce tek mogu da budu predmet diskusije, mada nam je poznato kakav će stav o ovom romanu prevagnuti. Ipak, verujemo da sam Bulgakov ne bi želeo (kao svaki dobar pisac) da o njegovom delu budu izrečene konačne istine i da prestane tumačenje tog romana.

Naprotiv, ukoliko ono svojom širinom i bogatstvom uspeva da se nametne čitalačkoj publici i izazove je na dalja promišljanja, to je tek znak da se radi o uspelom delu. Nas je, konkretno, u ovom slučaju podstakla na tumačenje romaneskna pojava naslovne junakinje i njen lik biće središte naše formalne metode ispitivanja i (ponovnog) otkrivanja ovog romana.

Uz mnogobrojne pomake u teoriji o književnosti, njenoj metodologiji i uz brojne eksperimentalne pokušaje u književnim delima, XX vek iznedrio je i misao o tradiciji kao pokretačkom principu u stvaralaštvu autora. Ta misao Tomasa S. Eliota o sadašnjem trenutku prošlosti dovela je do brojnih preispitivanja književne baštine i novog stvaralaštva sa podlogom u mitu, utuljenoj baštini ili nanošenjem novih značenjskih slojeva poznatim temama i motivima. Primera radi Tomas Man svoje uporište našao je u stvaralaštvu Getea i filosofskoj misli Ničea i Šopenhauera; Borhes se pozivao na Poa, Berklija, Džejmsa i druge, a književnost je video kroz metaforu vavilonske biblioteke; u pesništvu upravo je Eliot utemeljio put kojim će kasnije poći mnogi pesnici simbolističkog nasleđa. Kod nas eruditizam je negovao Danilo Kiš, sa osloncem na Bibliju i Talmud; u slučaju Borislava Pekića to je mnogo šira književna i filosofska lektira. I ne samo oni. Mihail A. Bulgakov, da se vratimo na izvorište rada, zaputio se u preispitivanje faustovskog motiva, novozavetne priče o Isusovom stradanju i žrtvovanju, predstave o đavolu, o dobru i zlu itd. Nas će naročito interesovati motivi za koje je Bulgakov našao uporište u tradicionalnoj, usmenoj kulturi i predanju – mislimo na Margaritino poveštičenje.

Bez pogovora možemo tvrditi da svaki književni lik ima izvor u globalnoj kulturnoj tradiciji. U ovom slučaju Bulgakov započinje dijalog sa tom tradicijom dajući junakinji svog romana ime Margarita, svakako svestan činjenice da nomen est omen. Pomoću imena uvode se određeni motivi: oni se ulančavaju, potvrđuju i/ili parodiraju. Tako Margaritu zaziva početni epigraf[1] iz Geteovog „Fausta“; međutim, moramo da naglasimo da će Margarita biti uvedena u roman tek u drugom delu knjige, kao poslednji član trijade glavnih junaka: Voland – majstor – Margarita. Margarita je istovremeno večna i verna ljubav, ona se nalazi u neposrednoj blizini Satane i ona je napuštena ljubavnica. Tako sagledana, Margarita je hipostaza Geteove Grete iz čuvenog dela. Ipak, ne možemo nikako tvrditi da je posredi nekreativno preuzimanje gotovog književnog lika, naprotiv!

Ime je znamenje: Margarita svakako i samim imenom asocira na Gretu (Margaretu). Međutim, značajnije veze između ta dva lika tu prestaju[2]. Na oblikovanje književnog lika, pored jezika, govora i misli (date kroz monologe, dijaloge, tok svesti, njihovog delanja) utiče i kontekst, podtekst i ironija, odnosno ironijska distanca koju pisac svojim književnim junakom uspeva da uspostavi u odnosu na postojeći lik. U tom svetlu Margarita je drska i neposlušna rođaka Gretina, koja, iako ih krv vezuje (podtekst), živi u drugačijem svetu (kontekstu). U romanu taj svet je Moskva 30-ih godina, u jednoj totalitarnoj državi (SSSR), u državi u kojoj ne postoji sloboda, gde pojedinac svoje vrednosti ne može da iskaže a da ne bude obasut drvljem i kamenjem (slučaj koji je majstor iskusio naišavši na javnu i žestoku kritiku još neobjavljenog romana o Pilatu i Ješui) i gde „većina našeg stanovništva je potpuno svesno i već poodavno prestala da veruje u bajke o bogu“ (Bulgakov, 2009: 37) po rečima Berlioza. Uslovi će biti ispunjeni za pojavljivanje Volanda i njegove svite koja će putem magije, odnosno nesvakidašnjeg, uspeti da unese haos i neobjašnjivo u taj kruto uređeni svet. U dihotomiji svakidašnjeg/nesvakidašnjeg junaci za koje možemo da kažemo da su pozitivni i koji prirastaju srcu čitalaca – Voland, majstor, Margarita, Behemot, Korovjov, Azazel – u sebi imaju veće prisustvo nesvakidašnjeg, iracionalnog, magičnog, mračnog. Činjenica da su oni mahom predstavnici sile mraka ne narušava njihov integritet; uostalom, vidimo u motou romana da su oni predstavnici sile koja čini zlo, a opet čini dobro. Bulgakov pomera ugao posmatranja književnih likova kao i sagledavanja pojmova dobro i zlo. Ali, o tome kasnije. Važno nam je da istaknemo da je u romanu uhvaćen suvremen trenutak gradske sredine i jedno društvo koje je otuđeno i površno. U takvim realijama potrebno je posmatrati Margaritu u sklopu romana, kao i njenu veštičju pojavu.

Kao što smo rekli, Margarita čini treći član niza glavnih junaka, uz Volanda i majstora. Njen lik je značajan kako za samu radnju romana, tako i za unutrašnju ravnotežu, bilo u vidu opozicije ili u vidu građenja čvršćih veza između drugih likova. Već je istaknuto da se događaji u Moskvi 30-ih godina XX veka vremenski i značenjski oslanjaju na one iz I veka nove ere i tako čine roman u romanu (videti: Devetaković, 2004). Pored podudarnosti kalendarskih meseca (nisan/maj) i dana (ako se pripovedanje u „moskovskom“ vremenu prekida u petak uveče, u „jerušaleimskom“ vremenu ono će biti nastavljeno u subotu ujutro), između ovih dvaju vremena postoje simboli koji ukazuju na apsolutno vreme – pun mesec i sunce. Ovo ističemo da bismo dokazali da je Mihail Bulgakov naročito obratio pažnju na kompozicijsku harmoniju u romanu. Zato nas ne čudi koji su to elementi kojima je uspeo da izgradi i istakne lik Margaritin u delu.

Iz majstoreve ispovesti Ivanu Bezdomnom[3] saznajemo da se između njih brzo iznedrila ljubav i da mu je Margarita bila ljubavnica. Međutim, isto tako saznajemo da je Margarita bila njegova prva čitateljka, prvi kritičar i najznačajnija podrška (praktično jedina postojeća jer je majstor živeo u izloaciji). Već smo opisali Margaritu kao neku vrstu romantičarskog simbola verne i večne ljubavi: ona je spremna da zapostavi svoj integritet zbog posvećenosti majstoru. Na jednom mestu ona će poistovetiti sebe sa majstorovim romanom o Pilatu, odnosno majstorovo spaljivanje romana shvatiće kao odbacivanje. U odnosu ova dva lika Bulgakov je nameravao da prikaže istinsku toplu ljubav u društveno hladnoj Moskvi, a uspeo je i više od toga: stvorio je opozitni par u kom je majstor oličenje pasivnosti, a ona zalaganja, požrtvovanja i borbe, tj. aktivnog principa.

Što se tiče odnosa između Margarite i drugih likova, navešćemo neke, gotovo taksativno. Za godišnji bal Margarita je Volandova kraljica bala, ona koja dočekuje goste. Od ukrasa oko vrata nosi tešku ogrlicu u obliku pudlice. Ako se prisetimo prve pojave Volanda u parku kod Patrijaršijskih ribnjaka uočićemo da je drška njegovog štapa u obliku glave pudlice[4]. Na istom tom balu Volandove sluge Korovjov i Behemot biće oni koji će pomoći Margariti da izdrži i do kraja odigra svoju ulogu domaćice. A poslednji član Volandove svite, Azazel, najvažnija je veza Margarite i Volanda jer on je prvi koji omogućava kontakt između ta dva sveta (naravno, po Volandovoj želji), a na kraju njenog ovozemaljskog života darovaće njoj i majstoru smrt. Ne slučajno ostavili smo Azazela za kraj, jer od susreta sa njim počinje Margaritino pretvaranje u vešticu, što je glavna tema našeg rada.

Margarita eksplicitno kazuje koja je to glavna nevolja u njenom životu: „Moja se drama sastoji u tome, što živim sa čovekom koga ne volim, ali smatram da je nedostojno da mu uništim život. Od njega nisam videla ništa drugo do dobro“ (Bulgakov, 2009: 299). Pristavši da dođe kod „bezopasnog i bezazlenog stranca,“ Margarita dobija od Azazaela zlatnu kutijicu sa tajanstvenom pomadom koja je uvodi u taj, na prvu pomisao, zlokobni svet. Međutim, moramo najpre da uočimo jedan detalj: u tradicionalnoj predstavi veštica je gotovo uvek stara žena. Ukoliko veštica rodi devojčicu, ona je mora, a nakon udaje i sama postaje veštica. „Veštice su stare, obično pogrbljene žene isturene brade i dugačkog nosa, ispod kog obavezno rastu brkovi (to je onaj ‘krst ispod nosa’), upalih, krvavih očiju i spojenih obrva. Veštica se mogla prepoznati i ako joj se zagledate u oko i u njemu primetite svoj obrnut, naglavce okrenut odraz“ (Bodirogić, 2008: 160). A Margarita je, saznajemo, žena tridesetih godina, svakako još uvek mlada iako joj je nesrećni nestanak majstora doneo nekoliko bora i ispijeni izraz lica. Dakle, ona izgledom ne podseća na vešticu. Čudnovata kutijica sa pomadom, međutim jeste deo tradicionalnog repertoara koji ide uz vešticu. Tihomir Đorđević u knjizi „Veštica o vila u našem narodnom verovanju i predanju“ piše o verovanjima u veštice iz različitih krajeva Srbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Slavonije i uopšte Južnih Slovena i skoro sva ta predanja imaju dodirnih tačaka u toj pomadi koja nanošenjem na telo uz odgovarajuću vradžbinu čini da se žena poveštiči. Bulgakovljeva veštica čini isto, ali izostaju reči. „Večeras, tačno u pola deset, potrudite se, skinuvši se prethodno potpuno naga, daovom pomadom namažetelice i celo telo. Dalje možete da radite šta hoćete, ali se ne udaljavajte od telefona. U deset ću vam telefonirati i reći šta dalje da radite“ (Bulgakov, 2009: 301), savetuje joj Azazel. Izostaju reči vradžbine, ali će joj telefonski poziv probuditi veštičju prirodu. No, pre nego što će ona otkriti svoje nove moći njeno telo će doživeti blagu metamorfozu: kosa će joj se ukovrdžati, oči pozeleniti, mišići očvrsnuti, lice podmladiti, a telo izgubiti težinu. Ovo je prvi veliki korak u Margaritinom životu koji će joj vratiti majstora, a prvi veliki raskorak Bulgakova sa predanjem. Gore smo videli kako je zabeležen izgled veštica, a Bulgakov se, umesto da se prikloni tom predanju, upravo od njega udaljava podmlađujući i vitalizujući svoju Margaritu[5].

[1] „… Pa dobro, ko si ti, na kraju?

– Ja sam deo one sile što večito

želi zlo, a večito opet čini dobro.“

[2] Jedna dalja aluzija postoji na roman Aleksandra Dime. Naime, u pitanju je roman „Kraljica Margo“: na jednom mestu Volandova svita će Margaritu nazvati „kraljica Margo.“

[3] Koji kao i Margarita ima srednje ime Nikolejevni.

[4] Pudlica je još jedan daleki odjek Geteovog „Fausta“, ali i parodiranje shvatanja da se za veštice vezuju crne mačke.

[5] Postoje predanja koja ističu da se na gumnu ili pod kruškom, najčešćim veštičjim sastajalištima, mogu naći i mlađe žene koje su se poveštičile i koje su izgledom mladolike, ali su ta predanja ređa (videti: Đorđević, 1953: 10-19).

Izvor:

Pulse.rs

Posted on 17. oktobra 2015., in Analize književnih dela, Pomoć onima koji uče. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

<span>%d</span> bloggers like this: