Kao knjižar – putnik, oslanjajući se na štap, hodao je ulicama i prodavao knjige i časopise. Često je putovao i van Beograda, a novac je raspoznavao prstima. Knjiga je u 19. veku bila nosilac zamisli o slobodi i napretku, a njen zadatak bio je da Srbe budi iz vekovnog sna i mraka neznanja. Štampano slovo granice nema, zapisao je znameniti Stojan Novaković, a tek oslobođena Srbija, sem časlovaca i psaltira koji su prenošeni iz Austrije, nije imala drugih knjiga. Ni knjižara među Srbima tada nije bilo. Jedina pomoć prvim radnicima na zakorovljenoj livadi srpskog „knjižestva” bili su književnici iz Trsta, Beča, Budima, Lajpciga i Pešte.

Novi vek je prosvetna središta iz manastira po gorama izmestio u velike trgovačke gradove, pa su srpski književnici iz Austrije pretplatnicima knjige slali po ljudima koji su dolazili na vašare.  Oni su postali najpogodnija mesta za preuzimanje „štampanog slova”, a trgovci koji su ih raznosili prvenstveno su vođeni rodoljubljem. Zato što su knjige bile velika retkost, a pojava nove prvorazredan događaj, rodoljubljem se smatrala i novčana pomoć da neka na svet izađe. Udešavalo se da novo „slovo” bude štampano do vašara, kako bi ih trgovci preuzeli. Srbija je tako dobila nabavljače koji su knjigu čitaocima nosili na noge.

   Dositejeva žalba

 Da bi srpski literatori mogli da objave knjigu, služili su se pokroviteljstvom, štampu bi neko platio, i prenumeracijom – sakupljanjem pretplatnika. Pisac je pred „opštestvo” izlazio sa „objavom”, objašnjenjem kada će biti gotova, koliko košta, i kada i kako treba „šiljati” novac za pretplatu. Dok se novine nisu pojavile, „objave” su slate samo poznatim ljudima. Prenumerante je privlačilo to što su im objavljivana imena i njihov prilog „dizanju srpske knjige” bivao vidljiv i za pokoljenja.

A o čitalaštvu u Srbiji svedoči pismo koje je početkom 1810. godine Dositej Obradović iz Beograda poslao Jovanu Dimiću, ujaku pisca Pavla Solarića: javio mu da od kada je u Srbiju došao nije prodao ni jedne Solarićeve „Geografije”, jer se „za knjigu ne mari”! Još rečitiji je podatak da je iz Beča 1816. godine u Beograd stizalo „5 komada” Davidovićevih „Srbskih novina”, u unutrašnjost Srbije nijedan, a u Crnu Goru jedan primerak.
Osnivanjem Knjažesko-srbske pečatnje (štamparije) počelo je lakše vreme za našu knjigu. Štampariju su u Petrogradu o državnom trošku kupili Cvetko Rajović i Avram Petronijević i u Beograd doneli 21. maja 1831. Već sledeće godine, 5. marta, u štampu je dat „Sabor istine i nauke” dr Jovana Steića, ali toj knjizi nije bilo suđeno da prva bude objavljena. Do 1839. naštampano je petnaest knjiga i pet godišnjaka:   „Zabavnik” (1833–1836), „Beogradska lira” (1833–1835) i „Golubica” Gligorija Vozarovića (1839–1844), „Mesecoslov” (1836–1839) i „Uranija” Dimitrija Tirola (1837–1838).

Almanasi, danas retke knjižice, u prvoj polovini 19. veka rado su čitani. Bili su „lepo uređeni i vrlo ukusno štampani na malom formatu, sa kalendarskim delom napred, i obligatnim spiskom pretplatnika na kraju”. Okupljali su najuglednije pisce ondašnje Srbije, pesnike i prevodioce. Bili su to: Paun Janković, Dimitrije Isailović, Gligorije Novaković, Isidor Stojanović, Vukašin Radišić, dr Jovan Steić, Sava Mrkalj, Vladislav Stojadinović, Laza Zuban, Miloš Svetić, Vukašin Radišić, protopresviter šabački Jo(v)an Pavlović. Najzanimljivijisaradnik prvih srpskih almanaha bila je Ana Obrenović, kći kneževog brata Jevrema, „prvonačalna spisateljica i prevodčica” obnovljene Srbije, o kojoj je „Zabavnik” pisao u broju 3157.

Na čelu sakupljača

         A da srpska knjiga stigne do čitalaca brinuo se poseban soj ljudi. Vuk Stefanović Karadžić 1833. godine zabeležio je ime Đure Milutinovića Crnogorca, „najboljeg sakupljača prenumeranata” i pevača čijih je nekoliko pesama uvrstio u svoju zbirku „Srpske narodne pjesme”. Đuro je bio sakupljač pretplatnika, slepac i guslar.

U vreme ustanaka u guslama je prenosio „uvrćena” pisma iz Srbije u Crnu Goru, a onda se nastanio u oslobođenom Beogradu. Bio je poštovan i rado priman u konaku kneza Miloša. Najčešće je sedeo u knjižarnici Gligorija Vozarovića, „kupio” pretplatnike i starao se o pretplati na knjige. Sačuvan je i podatak da je kao „poznati rodoljubac i ravnatelj Srpskog Knjižestva” bio „na čelu sakupljača” za „Golubicu” broj V. I za Vukov zabavnik s kalendarom „Danicu”, 1827. i 1828. godište, sakupio je „znatan broj pretplatnika”.
Umro je 1844. ali je ostao zlatna nit koja povezuje vreme guslara i novih srpskih književnika. Njegovu misiju nastavio je Slepac Jeremija, iako je u vencu javnih radnika mlade Srbije bio sasvim drugačiji.

I on se kao sakupljač prenumeranata u početku kretao među bogatim svetom, dok se u siromašnim slojevima nije stvorila potreba da se i za njih odabere knjiga, naštampa i odnese na noge. Shvativši to, iako slep, lako je postao najznačajniji snabdevač srpske publike „bez ikakvih pretenzija”.

Kola puna knjiga

         Slepi Jeremija, Jeremija Obradović Karadžić, prvi je srpski kolporter. Rodio se 1814. godine u Podrinju. Govorio je da je rod Vuku Stefanoviću Karadžiću, a „Mala enciklopedija Prosveta” zabeležila je da je slavnom književniku bio brat od strica. Oslepeo je u mladosti, ali ne sasvim. Po starinskom običaju sve do smrti nosio je čakšire, ćurče i čube. Na glas je izašao spevavši pesmu o srpskom ratovanju s Mađarima 1848. godine, koju je prvo pevao uz gusle a onda štampao i prodavao.

Kao knjižar-putnik, oslanjajući se na štap, nosio je po beogradskim ulicama i druge knjige za „prostu publiku”. Svraćao je i u mahane i hanove, u kojima su odsedali trgovci iz unutrašnjosti. Često je putovao i van Beograda i u kolima punim knjiga išao od mesta do mesta, a književni tovar udešavao prema ukusu meštana. Novce je raspoznavao prstima. Robu je nabavljao u najstarijoj knjižarnici koju je držao Velimir Valožić, a onda sve što je njegova publika tražila počeo je i sam da štampa.

Izdavaštvom je počeo da se bavi od 1849. godine, a počeo je objavljivanjem svojih guslarskih stihova o mađarskoj buni „Pevanje slepca Eremie Obradovića Karadžića”. Druga knjiga tog „Pevanja” izašla je 1851. pod naslovom „Rana ljubičica”. Iste godine izdao je i knjigu „Prekrasni cvet”, a 1852. junačke pesme „Knićanka”. Sledeće godine objavio je „Večitij kalendar i sanovnik” i „Crnogorska vila ili pesma o početku voevanja Crne Gore s Turcima”. Svakome razumljivim jezikom, Jeremija je bez obraćanja pažnje na pesničku kompoziciju u stihove složio misli i osećanja svoje čitalačke publike. „Pesmaricu”, neku vrstu antologije pesama koje se pevaju, izdao je 1853. i sledeće godine objavio novo izdanje, sa 301 pesmom.

Kako pridobiti čitaoce

    O bombardovanju Beograda 1862. javio se spevom od 12 pesma „Smrt ili pravda, bombardovanje Beograda”, a potpisao se kao „E. O. Karadžić, prirodnij poeta”. Praktikujući da sve važne događaje obeleži izdanjem, posle proslave pedesetogodišnjice Takovskog ustanka, 1866. izdao je knjižicu u kojoj je sakupio novinske izveštaje pod naslovom „Pedesetogodišnja svetkovina od ustanka knjaza Miloša”. A pred ratove 1876–1878. godine oglasio se glasom „srpskoga narodnoga pjesnika”. O Hercegovačkoj buni, 1875. godine, „spjevao je Jeremija Obradović Karadžić, srpski pjesnik” pesmu „Ustanak ercegovačko-bosanski, sloboda ili smrt”.

Sledeće godine izdao je „Pjesme srpskim liberalcima i ercegovačko-bosanskim junacima, život ili smrt”.

Redovno je izdavao i kalendare, a da bi imao više čitalaca često je tim svojim knjižicama menjao nazive. Naslovi svih nisu poznati, ali se zna da ih je objavljivao godinama i da je od 1855. godine izdavao kalendar „Zorica”. Tokom 1864. izlazili su njegovi „Erak” i „Petak, srbsko-narodnij kalendar”, a 1866. „Ljubić”. „Takovac” je štampao 1867.
Knjigu „Orakulum ili vračarica” Slepi Jeremija objavio je 1864. godine, a izdavao je i dela drugih autora. Posle bune u Hercegovini štampao je stihove Tome Vukotića „Knjeginja Darinka i Mirko vojvoda” (1863), a nakon odlaska Turaka iz srpskih gradova objavio „Srbska vila i turska uktača ili Užičanka” Vasilija Stefanovića (1867). Zna se i da je 1854. štampao Vujićev prevod „Oštroumna domišljenija Bertolda”. Dva puta je preštampao „Adelaidu, alpijsku pastirku” Gavrila Kovačevića (1854. i 1873), kao i pesmu „Sraženie strašno i grozno na polju Kosovu” (1856).

Od prostonarodnog stihotvorca legendi Vićentija Rakića 1854. godine štampao je „Istoriju o poslednjem razoreniju svetoga grada Jerusalima i o uzeću Konstatinopolja”, a 1856. „Žertvu Avramovu”.   Preštampao je i „Ljubeznu scenu u veselom dvoru Ive Zagorice” Milovana Vidakovića, kao i „Krstonosci ili voenij pohod u Palestinu, pozorišnu igru” od P. Rože Mihailovića (1864). Zajedno s Valožićem, bez popravki, 1865. godine štampao je Draganovićev „Kuvar“ i „Telemaha”, prevod Stefana Živkovića. Jeremija je preštampao i roman Evstatija Mihailovića „Osveta i sudbina ili Dragomir, župan trebinjski” (1865), a 1867. objavio je i Njegošev „Gorski vijenac”. Iste godine izdao je „Tursko – srpski rečnik”.

           Za prostonarodnu publiku

    U svim izdanjima Jeremije Obradovića Karadžića „književna strana je do Boga zanemarena”. Zabeleženo je da su mu čitali kritiku jednog njegovog izdanja, koju je objavio književni list „Vila”, a on vikao i ljutio se na te „nove smetnje njegovom radu”. Prema sećanju tadašnjeg urednika Stojana Novakovića, u nekim novinama štampao je odgovor i pretio „da će naći zaklopac na tendžeru”, odnosno da će im odgovoriti tako da sasvim ućute.
Lako je pretpostaviti da je tvrdičluk štetio širenju i negovanju čitalačkog ukusa tadašnje publike i da bi korisnije bilo obraćanje pažnje na jezik, pravopis i interpunkciju. Nemar tadašnjih izdavača knjiga za „prostonarodnu publiku”, među kojima je i Slepac Jeremija, međutim, nije kriv što je prvi srpski kolporter zaboravljen.

Posao knjižara-torbara, raznosača „štampanog slova”, rođak velikog Vuka Karadžića obavljao je do starosti iako je njime „jedva zarađivao najpotrebniji hleb”. A kada više nije mogao, 1880. godine obratio se Narodnoj skupštini i zatražio da mu se „kao narodnom radniku odredi neko izdržavanje”. Molba mu je prihvaćena, jer su „skupštinari bili uvereni da je čiča-Jeremija narodnu potporu potpuno zaslužio”. Odluku da se iz državne kase daje izdržavanje Jeremiji O. Karadžiću potpisao je tadašnji ministar prosvete Stojan Novaković. Poznati Šapčanin je 1900. zabeležio životnu priču svog Podrinca i od potpunog zaborava sačuvao prodavca srpskih knjiga, sastavljača pesama, guslara i izdavača.
Jeremija Obradović Karadžić umro je 1888. godine, a posao knjižara-torbara nastavio je Hadži-Aleksa O. Popović. Prihvatili su ga se potom knjižari-dućandžije, koji su uzimali besposlene mladiće da po narodu prodaju knjige. U Beogradu je najpoznatiji bio Velimir Valožić, koji je nastavio štampanje knjiga po Jeremijinom izboru i principu – što prolazi i što se traži. Istog načela i izdavačkog pravca držali su se i u drugim srpskim središtima, a da bi se izlečila živa rana – izdavanje bez redakcije i rđav izbor radi izbegavanja plaćanja honorara – u oktobru 1870. u Srbiji je zakonom ustanovljena Glavna knjižara. Međutim, i danas, kada nas od tih pionirskih vremena deli skoro vek i po, princip Slepca Jeremije gotovo da je istovetan.

Izvor:

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/svetlosti-slepog

Autor: 

Živana Vojinović