Category Archives: Priče i pesme
Beti
Beti. Elizabeta, Gevgelija, Makedonija. Upoznali smo se u suton jednog letnjeg dana a gde drugde već na Ohridskom jezeru. Mnogo toga je prethodilo tom susretu ali sam sve prepreke uspešno preskočio i uspeo da dođem do nje.
Otvori ta vrata
Ležala je na krevetu, u polumračnoj sobi, lagano obamrlog tijela i pogleda zakovanog iznad sebe. Slaba ulična svjetlost je plesala po zidovima otkrivajući ostatke ljepila i sitna udubljenja nastala prilikom skidanja onih malih plastičnih zvjezdica-naljepnica, kada su ljetos izmiještali dječiju sobu u drugu prostoriju.
FEMME FATALE
Ne dozvolite da umrem sa ovim bremenom na duši. Bliži mi se kraj, osećam taj miris kedra, jasmina i belog cveća. Ona dolazi po mene. Mnoge sam vam priče napisao, ali jedna je ostala. Pročitajte je. Moju poslednju priču. Pisac živi dokle god su mu dela živa. Ja želim da i nju ostavim na ovom svetu. Da je i vi upoznate onakvu kakvu sam je i ja upoznao, tog juna, davne dvehiljadite godine. Ne znam kroz šta će moja duša prolaziti, nisam bio obazriv kada je trebalo da budem.
Knjižara
Taj čovek je filmski ostario. Isti lik, isto držanje, visok, još uvek nepoguren. Miran. Kao i pre petnaest godina, i više od petnaest, ali ne računa mi se… Ni njemu se više ne računa.
„To Vam jeee… sto trideset iiiiii nešto dinara, za Vas da zaokružimo na sto.“
Potpuno bele kose, svega malo duže nego nekad. Uredno obrijan. Iza levog uha virio je slušni aparat. S leve strane bila su i vrata.
Žene
Jedna od priča iz knjige Crveni vrabac, autorke Nade Varničić-Donžon (str. 43-46).
Žene
Dok je bio još sasvim mali, moj sin Stefan voleo je da mu čitam bajke. Jednoga dana čitala sam mu Peroovu bajku u kojoj neka vila kažnjava neposlušnu i zlu devojku time što učini da joj sa svakom pakosnom rečju iz usta izađu žaba ili gušter. Ozbiljno je shvatio moć reči i zavoleo ih. Među nama se uspostavilo pravilo da skrećemo jedno drugom pažnju na svaku neprikladno upotrebljenu reč.
Ladislav Babić: Vilinska kraljica
Prva vila koja me opsela ne beše ni nalik onima iz bajki, a još manje iz priče o zidanju Skadra na Bojani. Nije bila nadnaravna – mada joj moći behu upravo takve – i više je lelujala u hodu negoli bi se moglo reći da je letela.
– Ti si moja vila – rekoh joj, čim su nam se pogledi ukrstili – samo ti fali čarobni štapić da mi ispuniš sve želje.
– Ne brini – odvratila je, vrckavo me skenirajući od glave prema tlu – vi muški nosite naše čarobne štapiće sa sobom, džentlmenski nam olakšavajući krstarenje svetom. Nama preostaje tek da ih poput teleskopskih antena izvučemo i njima ispunimo, na obostrano zadovoljstvo, sve vaše snove.
NEKI TE NE VOLE LJUDI
U školskim čitankama nalazi se najmanje 15 pesama Nedeljka Popadića. Isto toliko ima objavljenih knjiga pesama i najmlađi je nagrađeni pesnik za životno delo. A fakultet nije završio. Nije ga ni upisivao. Sve je u životu, kako kaže, uradio iz ljubavi prema poeziji i inata. Više o ovom pesniku možete pročitati ovde. Pročitajte jednu od njegovih pesama…
Kafanske priče naših pisaca
Srpske kafane bile su značajna kulturna sastajališta i središta. U njima su se naši najveći pisci redovno družili, raspravljali, kafenisali, obedovali, ali i napijali se. U njima su nastajale kafanske priče, ali i neka od srpskih najvećih književnih dela, najpoznatijih pesama i stihova, najizvođenijih drama i najcitiranijih rečenica. Tako je, na primer, u kafani „Kolarac“ organizovan prvi sajam knjiga u Srbiji.
Свадба – Димитрије Јаничић
Одломак и незавршене романсиране породичне хронике Димитрија Јаничића о свадби његових родитеља. Прочитајте…
СВАДБА
Свадба је нешто што ми жене памтимо читавог живота. По изузетности, по љепоти, по вјенчаници, по броју сватова, по томе што смо ми тога дана најважнија личност, што су тада сви у нашој служби, сви мушкарци су ту баш због нас. Зато тај дан остаје у памћењу, о њему се прича и у старости, а разумије се да га најдуже и најдетаљније памти сама невjеста, а тај назив она добија тога дана.
Poezija Dejana Došena
Poeziju sam na svom blogu nepravedno zapostavila… Između proze i poezije, nekako uvek se prvo odlučim za ovo prvo… A nije da ne volim poeziju – čak sam nekada i sama napisala nekoliko pesama. Što u svoje ime, što u tuđe… U ovom našem vremenu, retko ko ima vremena da se prepusti uživanju tananih niti poezije… Da razmišlja o dubini stihova… Na pesnike se, na žalost, gleda sa visine, jer oni za današnji pojam, nisu isplativi. Ne može na njima da se zaradi. A ne plaća se sve u novcu, to nikako ljudi da zapamte… Najveće izdavačke kuće kod nas, tek ponekad, objave po nekog pesnika. Napisati dobar stih, tj. sažeti misao ili celu priču u jedan stih, je kako kažu, oduvek bio vrh književnosti. Svako može da piše prozu, ali retko ko ima hrabrosti da se upusti u pisanje poezije. Dimitrije Janičič mi je skrenuo pažnju na knjigu Nag pesnika Dejana Došena, objavljenu ove godine u izdanju beogradske izdavačke kuće Zlatno runo. Pročitajte prikaz knjige, a i samu knjigu, naravno…
OD KNJIGE DO DUŠE 