Српска православна црква и њени верници данас славе Ивањдан, рођење Светог Јована Претече, који је био последњи од старозаветних пророка. Према хришћанском предању, он је крстио Исуса Христа у реци Јордан. У српском народу Свети Јован се посебно поштује и као заштитник кумства и побратимства.

Народна веровања

Празновање Ивањдана има корене још у претхришћанском периоду, у култовима природе и сунца, у време летње дугодневнице, када је сунце на свом врхунцу и када почиње период жетве. Управо због тога, овај празник у народној традицији носи снажну симболику светлости, плодности и обнове.

Ивањдан има и изразито магијски карактер, па су му се у народу приписивала различита веровања и обреди. Посебно су га обележавале жене које су се бавиле народном магијом, верујући да је управо у ово доба године њихова моћ најјача.

Ноћ уочи Ивањдана сматра се посебно снажном и испуњеном „исцелитељском“ енергијом, која са првим зрацима излазећег сунца постепено нестаје.

Верује се да биље убрано на овај дан има нарочита лековита својства. Према народном обичају, треба убрати тачно 77 биљака и још једну додатну. Такво биље се суши и чува као лек и заштита од разних болести и зала.

У виноградарским крајевима на овај дан се не обављају никакви послови, јер се верује да винограде чува Свети Јован, те да после Ивањдана лоза најбоље напредује.

Посебно је раширено веровање да вода на Ивањдан добија изузетну моћ, због чега се људи купају у рекама, потоцима и језерима, ради здравља и духовног прочишћења.

Ивањдан се у народној традицији често назива и девојачким празником, јер су многи обичаји повезани управо са младим девојкама. У многим крајевима ноћ уочи Ивањдана пале се ивањданске ватре, бере се цвеће и лековито биље, пева, игра и плету венци. Верује се да венчићи од јованове траве, постављени сутрадан изнад или са десне стране кућних врата, штите дом од зла, несреће и урока током целе године.

Девојке које нису у браку на овај дан обично посаде зрно жита у саксији. На Петровдан, 12. јула, посматра се да ли је никло. Ако су изданци облика сличног прстену, верује се да ће се те године удати.

У влашким крајевима постоји обичај да девојке на Ивањдан у први и последњи залогај доручка „ухвате дах“, а затим га чувају до вечери. Уз огледалце и мало иверја стављају то под јастук, верујући да ће у сну угледати лик свог суђеног. Огледало се потом чува као заштита и не сме се разбити.

На истоку Србије верује се и да жене које немају децу, а желе потомство, треба да се провуку кроз венце од јованове траве, а затим окупају у реци, како би вода однела све уроке и препреке.