Piše Ana Atanasković

Ljubav ne bira vreme ni mesto

Kada je 1941. godine Davorjanka Paunović, mlada komunistkinja, studentkinja francuskog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu, po tajnom zadatku, na početku radio-telegrafskog kursa upoznala Josipa Broza Tita u zagrebačkom hotelu „Esplanada“, isprva nije znala njegovo pravo ime niti da je on Generalni sekretar KPJ. Predstavio se kao inžinjer Slavko Babić. U tom trenutku su se prvi put srele njihove energije a najverovatnije je da su već odmah osetili da su sudbinski povezani. On joj je pridržao kaput i osetio bliskost. Njegova nevenčana supruga Herta Has je bila u poodmakloj trudnoći, ali susret sa devojkom kakvu je tražio (elegantnom, pametnom i sposobnom) je bio presudan. Davorjanka je uskoro saznala Titov identitet a on joj je dodelio konspirativno ime Zdenka Horvat (kako je sam kasnije govorio, „… po zdencu koji predstavlja nepresušni izvor bistre i hladne vode. On obično izvire ispod nekog kamena i svojim izgledom osvežava čoveka. Zdenka je bila nepresušan izvor mojih ideja i moje intelektualne, revolucionarne i političke aktivnosti“. Tako je postala njegov lični kurir u Zagrebu, saputnik tokom dolaska u Beograd posle napada Nemaca i osoba koja je u partijske punktove prenosila njegove naredbe i informacije.

Pored toga, njih dvoje su se, na početku ratnog vihora, i zaljubili jedno u drugo. Ona je bila mlađa od njega dvadeset i osam godina, ali ljubav ne poznaje nikakve granice. Postali su ljubavnici kada su zajedno došli u okupirani Beograd. Njen tadašnji momak, Jovo Kapičić, sa kim je doživela vatreno ljubavno krštenje (a komunistički pokret je bio poznat po slobodnoj ljubavi i čak raskalašnim noćima u Topčideru) već je bio ratno raspoređen u Crnoj Gori. Strast je mogla da počne. I počela je, i to veoma burno, kakav je bio čitav njihov odnos. Oboje su unapred i znali da će biti tako.

Ljubav istrpi sve krize

Davorjanka je bila jedna od četiri osobe koje su u septembru 1941. godine pratile Josipa Broza u toku prelaska na oslobođenu teritoriju u zapadnoj Srbiji i više se tokom rata nije odvajala od njega. Ratna iskušenja nisu smanjila njihovu privrženost. Zdenka je bila odana, svuda je stizala, obavljala je razne partijske i ratne zadatke, bila mu je sekretarica, domaćica i ljubavnica a Titu je toliko značila da je i na vanrednim sastancima Vrhovnog štaba, kada su ga drugovi prekorevali zbog odnosa sa njom (ljubavni odnosi su u partizanskim redovima bili strogo zabranjeni) ponavljao: „Ja bez nje ne mogu!“

Mnogi članovi Vrhovnog štaba nisu voleli Davorjanku jer je imala oštar jezik, govorila je uvek istinu i bila je žustra. Takvu devojku koja je u isto vreme bila požrtvovana i svadljiva Tito je veoma cenio, tako da je bila zaštićena. Na trenutke se ljutio na nju jer je umela da prigovori i osudi, ali ljutnje nisu trajale dugo (njihove svađe u Drvaru su bile posebno dramatične). Onaj ko voli spreman je da oprosti sve, jer jedna reč, rečenica ili prekor ne mogu ugroziti svet koji su dvoje prethodno stvorili. Davorjanka mu je uzvraćala još većom pažnjom (bila je uz njega i kada je bio ranjen, donela mu je vode).

Ljubav ne nestaje ni kada jedan od ljubavnika nije živ

Dugo odbijajući da leči bolest pluća (fibrozu), kucala je njegove govore za AVNOJ, proglase i naređenja, prešla je ceo ratni put „po šumama i gorama“ sa njim. Kada je bolest toliko uznapredovala da više nije mogla da funkcioniše, Tito je Davorjanku poslao u na lečenje u moskovski sanatorijum. Međutim, ušla je u oktobru 1944. u oslobođeni Beograd sa njim jer nije htela da bude dugo odvojena od svoje ljubavi i vrhovnog komandanta. Uselili su se u dedinjsku vilu industrijalca Acovića a za njih se renovirao i Beli dvor.

No, sudbina je Davorjanki dodelila drugačiju ulogu od dugogodišnje gospodarice dvorova. Godinu dana je u njima i dalje bila Titova poverenica, saputnica i lična sekretarica, ali ju je povratak bolesti sprečio da postane njegova supruga (tokom rata su Vrhovnom štabu obećali da će se venčati, stoga im je i bilo prećutno dozvoljeno da nastave da sa ljubavnim odnosima za koje su svi znali jer su često bili i glasni). Dočekala je i Jovanku Budisavljević (kasnije Broz) ali je uskoro morala ponovo na lečenje. Odvezli su je u sanatorijum na Golnik u Sloveniji gde je i umrla. Imala je dvadeset i pet godina. Po sopstvenoj želji, sahranjena je u krugu kraljevskih dvorova na Dedinju, tako da je Titu uvek mogla biti u blizini, kako se i trudila od prvog trenutka kada ga je upoznala. Njen život je priča o posvećenosti, o iskrenosti po svaku cenu, o strasti i o putu koji je jedna mlada revolucionarka prešla sa čovekom koji je, nastavivši da vlada, još dugo uticao na živote građana nove Jugoslavije, zemlje u kakvu je Davorjanka Paunović verovala još od srednjoškolskih dana, kada se učlanila u SKOJ.

Izvor: Blic.rs

Knjigu „Davorjanka Paunović: ljubav, strast, vlast“ možete poručiti ovde.