Napisala Srbijanka Stanković

Književnost i arhitektura korespondiraju vekovima. Neke od najpoznatijih građevina sveta zauvek su ovekovečene u delima književnih stvaralaca, a mnoga zdanja izgrađena su upravo jer su inspirisana književnim ostvarenjima.

Detaljni opisi čuvenog mosta na Drini dočaravaju nam lepotu ove monumentalne građevine, zanemimo pred Igovoim prikazom Bogorodičine crkve u Parizu. Zbog britkog stila Dena Brauna imamo osećaj kao da stojimo pred Bazilikom Svetog Petra u Vatikanu. U mnogim književnim delima nailazimo na ovu pojavu – građevina u ulozi glavnog junaka. Kako su svetski poznati pisci opisali impresivna arhitektonska zdanja? Pročitajte.

Most na Drini – „Na Drini ćuprija“, Ivo Andrić

Roman “Na Drini ćuprija” verovatno je prvo delo na koje se pomisli kada se pomene nobelovac Ivo Andrić. U zanimljivoj hronici društva i jedne kasabe kroz vekove, Andrić je s jedne strane dočarao čovekovu prolaznost i sa druge – neuništivost onoga što čovek stvara.

U delu je opisano impozantno zdanje izrađeno od dekorativnog prirodnog kamena sa “jedanaest lukova širokog raspona”, dve terase i kapijom.

 “Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i dečakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija.”

Kao glavni lik u ovoj kompleksnoj i dragocenoj knjizi, “veliki, skladno srezani most od kamena” mesto je na kom se susreću generacije, vojske, jednom rečju – drugačije kulture i svetovi. Pisac vodi čitaoca kroz mit i legendu o izgradnji mosta, pripovedajući o životima ljudi u kasabi u godinama kada se most podizao na obalama Drine.

U složenom narativu most predstavlja personifikaciju ljudske konačnosti, ali i nestalnosti i nestabilnosti društvenih prilika na Balkanu. Pripovedajući o vlasti Turaka, Austrougara i običnom, malom čoveku i ženi ovog kraja, Andrić je izneo brojne životne istine, pitanja i odgovore o kojima čovečanstvo promišlja od pamtiveka. Jer na kraju:

 “Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija”.

Notr Dam – „Zvonar Bogorodičine crkve“, Viktor Igo

„Teško je ne uzdahnuti, ne užasnuti se kada pogledate bezbrojnu štetu koju su ovom časnom spomeniku naneli i vreme i ljudi, bez ikakvog poštovanja”. Ovako o Bogorodičnoj crkvi u Parizu piše Viktor Igo, za koga je Notr Dam bio simbol srednjovekovne umetnosti. Smatrajući ovo velelepno zdanje znakom neprolazne umetnosti, učinio ju je središnjom tačkom svog romana i ujedno joj suprotstavio čoveka – sve ono što je ljudsko i prolazno.

Može se s punom slobodom reći da je Bogorodičina crkva jedan od “glavnih likova” u knjizi, jer se svi važni događaji odvijaju u katedrali i oko nje. Igo je posvetio celo poglavlje ovom hramu, počinjući od opisa fasada, a onda i drugih karakteristika do najsitnijih detalja. Objasnio je kako su raznoliki stilovi korišćeni tokom izgradnje, ali i koje je sve promene katedrala pretrpela tokom vremena. Najupečatljiviji je svakako piščev osvrt na to koliko je katedrala dragocena, a opet žrtva – ne samo revolucija i vandala, već i brojnih umetnika. Svih onih kojih su želeli da je u skladu sa ukusima i “modom” svog vremena ulepšaju i poprave.

“Mode su nanele više štete nego svi prevrati. One su zasekle u živac, okomile se na kostur umetnosti, sekle su, parale, razorile, ubile građevinu – njen oblik, značenje, sklad i lepotu.”

Kuća Šerloka Holmsa – 221B Baker Street

Ser Artur Konan Dojl tvorac je lika jednog od najvećih svetskih detektiva Šerloka Holmsa. Kreirajući uzbudljive misterije i intrigrantan i britak detektivski um, Dojl je uporedo stvorio i zanimljivu “scenografiju”. Rezdencija Šerloka Holmsa osmišljena je kao zdanje u stambenoj četvrti visoke klase u ulici Bejker u srcu zapadnog Londona.

Kada je ser Artur Konan Dojl napisao svoju čuvenu seriju knjiga o Šerloku Holmsu, ova adresa nije postojala. Međutim, njegovi romani su bili inspiracija da London zaista dobije ovu ulicu, a 221B Bejker Strit (Baker Street ) je sada prava adresa i dom zvaničnog muzeja Šerloka Holmsa. Posetioci iz celog sveta dolaze da vide kako izgleda mesto iz priča i dožive autentično iskustvo viktorijanskog Londona.

Džordžijanska gradska kuća na četiri sprata datira još iz 1815. godine i nalazi se na listi zaštite arhitektonskog i kulturnog nasleđa. Vrata muzeja su otvorena od 1990. godine za sve znatiželjne posetioce koji hodočaste u dom književnog junaka.

Bazilika Svetog Petra – „Anđeli i demoni“, Den Braun

U uzbudljivim romanima Dena Brauna centralno mesto zauzimaju mnoge poznate građevine na evropskom tlu. Tako u “Da Vinčijevom kodu” opisuje piramidu ispred Luvra, a u “Anđelima i demonima” baziliku Svetog Petra i Trg Svetog Petra u Vatikanu.

Braun se poigrava sa istorijskim činjenicama, radi zapleta i misterioznih elemenata prikazuje čuvena zdanja u novom kontekstu i ključu. Tako je inače kontroverzna piramida od stakla i metala u Parizu dodatno popularizovana u Braunovom “Da Vinčijevom kodu”, gde autor tvrdi da je izgrađena po nalogu masona.

U “Anđelima i demonima” posebno je opisana najveća bazilika na svetu – bazilika Svetog Petra, koja obuhvata i grobnicu ovog sveca i prvog pape. Ovo je ujedno i za katolike jedno od najznačajnijih religioznih zdanja, iako nije katedrala predstavlja papinu crkvu i glavno mesto za održavanje ceremonijalnih liturgija. Impresivno iz svakog ugla, ovo čudo arhitekture zadivljuje svakog ko dođe u Vatikan.

U blizini bazilike nalazi se Sikstinska kapela, gde su Mikelanđelo i Botičeli naslikali čuvene freske na plafonu koji oduzima dah.

Dvorac Versaj, “Versaj Marije Antoanete”, Ketrin Dejvis

Ne slučajno, roman “Versaj Marije Antoanete” počinje kratkim epigrafom Žana Le Ronda d’Alambera: „Arhitektura je samo ukras kojim skrivamo naše najdublje potrebe”. Zaista, ovo delo o životu osuđene kraljice donosi pregršt zanimljivih priča i događaja, ispričanih upravo sa stanovišta Marije Antoanete. Za pametnu, razvratnu i iskrenu mladu ženu Versaj i njegova Dvorana ogledala postaju luksuzno okruženje u kojem skriva svoje najdublje potrebe – gubeći na kraju vezu sa spoljnom stvarnošću.

Velelepni dvorac je središte svih dešavanja i uživanja kraljevskog para u dvorskim privilegijama. U romanu se pokreću pitanja istorijske istinitosti, a sama Antoaneta se pita i ironično osvrće na nagađanja o svom životu: “To je važno istoričarima, većinom muškarcima. Bitno je tračarama, većinom su žene. Zadovoljstvo je u nagađanjima…”

No, bez sumnje, o prelepim dvoranama Versaja nema nagađanja u ovom delu. Opisi dvorca su verodostojni i u pravom smislu te reči oslikavaju ne samo arhitekturu, već i čitavo društvo jednog doba.

Velika arhitektonska dela širom sveta podstiču umetnike da o njima pišu, ali i da ih fotografišu, slikaju i jednom rečju – inspirišu nova ostvarenja. Bilo da je reč o građevinama koje su se “preselile u knjige” ili o zdanjima koja su sa stranica romana prešla u realan svet, činjenica je da su umetnost lepe reči i estetika arhitekture oduvek u čvrstoj vezi. Koje građevine su vaši omiljeni književni junaci?