Гостинска обљуба – обичај старих народа
Приредила Миланка Стокић
Гостинска обљуба директно је повезана са традиционалним обичајем гостопримства. Добар домаћин био је у обавези да гостопримство укаже путницима, свима онима којима је било потребно преноћиште, али нису само топла постеља и оброк оно што су ови незвани гости добијали од домаћина. Домаћин је био у обавези да им стави на располагање буквално све што му припада: жену, ћерке, унуке…
(Рутилио ди Лоренцо Манети 1571-1639)
Овакав обичај гостопримства био је присутан код многих примитивних народа, и то народа Америке, Аустралије, Африке, код семитских народа Асираца и Вавилонаца, затим код Арапа и Јевреја. О уступању женске чељади говоре и ирске јуначке приче, што нам говори да је постојао у Ирској, али овај обичај налазимо и у француској средњовековној литератури[3] што нам пак говори да је тог обичаја било и у Француској. Чешки научник Ниедерле био је мишљења да су овај обичај практиковали стари Словени, а да су га Јужни Словени донели из своје словенске прадедовине. Ниедерле[2] је мишљења да су Словени стављали на располагање својим гостима и жене на телесну употребу, изводи се из саопштења о изасланству Атили 448. године[3].
У прошлости, било је чувено германско и словенско гостопримство и не сматра се случајно да су Срби у неким планинским пределима, као и Арнаути у свеверној Албанији сачували овај обичај у потпуности. Гостопримство германског народа спомињу Тацит[4] и Цезар[5], док јеврејско гостопримство имамо и у Старом завету. Вестермарк[6] спомиње како на семитском Оријенту постоји обичај да домаћин када једе позива сваког странца који поред куће прође да седне и обедује са њим заједно. Један од врло важних прописа је и да госту док је у кући стави на телесно располагање домаћицу, жену, кћер или било које женско чељаде из породице. Вестермарк наводи да за овако гостинско проституисање постоји пуно примера. За овај обичај знали су и Лакедемонци[7], а можда сви Грци, такође и северни скандинавски Германци. Такав обичај постојао је и у нашем народу, мада писаних докумената и у зборницима наших народних обичаја нема пуно инфорамција, због деликатности проблематике.[8]
Ако погледамо Вуково српско и Тацитово германско гостопримство, ова два извора која су хронолошки веома раздвојена и потпуно независна, говоре о гостопримству на исти начин. Та сличност није случајна. Очигледно је да је случај гостопримства био познат у врло далекој прошлости, како код индоевропских народа тако и код германског, и да је свуда и практиковано. Тацит каже: „Ниједан народ није у толикој мери дружељубив и гостољубив. Сматра се за грех не примити госта, па ма ко он био. Сваки га почасти оним што има. Кад тога неста онда ће га домаћин упутити где ће опет наћи гостопримство…“ Док Вук наводи, кад се путује преко земље, он иде на конак у село где га заустави мрак, пред најбољу кућу па пита може ли ноћити, а домаћин ће му, или ко други из куће рећи: „Може брате, с драге воље и добро дошао…“[9]. Из Вуковог описа видимо да српски сељаци нису примали само познате особе (рођаке, суседе, пријатеље), већ сваки путник могао је бити сигуран да ће наићи на гостопримство. Примити госта имало је морално и религијско значење, јер одбијање гостопримства представљало је велики грех, који је повлачио и одговарајућу Божју казну.[10] Суштина религијских схватања гостопримства је да необразован човек који све око себе тумачи као резултат дејства надљудских сила, недокучиве снаге, које треба на неки начин умилостивити, а никако их љутити.
О томе говори и Чајкановић у својој расправи о гостопримству и теофанији[11]. Покушао је да докаже да је веровање у могућност епифаније било одувек толико снажно да је изазвало идеју о потреби гостопримства, јер је примитиван човек у сваком путнику и просјаку гледао евентуалну епифанију[12] и зато је сматрао да је у његовом интересу да сваког путника што лепше прими.[13] Епифанија божанстава и натприродних бића је једна од најпознатијих појава у религији и митовима. И код наших предака постоје многа предања са оваквим или сличним мотивима. Коме нису познате приче у којима се најчешће сам Господ или у друштву са светим Петром, или сам свети Сава или свети Арханђео јављају прерушени у путника, односно просјака и траже милост и гостопримство. Након искушавања домаћина стиже заслужена судбина. Примитиван човек у сваком путнику и просјаку гледао евентуалну епифанију (прерушеног апостола, свеца или неко натприродно биће) и зато мислио да је на његову ползу пријем сваког путника. Као што га учи „Посланица Јеврејима“[14]: „Гостољубивост не заборављајте, јер неки не знајући примише анђела на конак“. Али, и када заслужена похвала или укор нису очигледни и тренутни, веровало се да ове смртнике сачекују на оном свету у облику раја или пакла. Тада, у то најстарије доба, народ је био и економски и политички изолован, а сво његово кретање сводило се на најужи круг, на фамилију, на ужу групу, највише на племе. Тада се путовало мало и то у оквиру своје заједнице, да се посети фамилија, рођаци, да се размене намирнице и стока, одело и примитивно оружје, да се обиђу стада и имања у другим крајевима. Домаћин их је дочекивао и нудио најлепшим јелом и пићем које би у том тренутку имали и братски дочекивали.
Трагање за коренима гостинске обљубе води нас и у пиротски крај, до далеких предака гостољубивих Словена који су ове пределе насељавали почетком 7. века. Пиротски крај кроз своју историју поседовао је низ карактеристичних обичаја, неуобичајених за већи део Србије, од којих се већина није одржала до данашњих дана. Мада, др Илија М. Јелић наводи саопштење Милоша Ђорђевића, окружног начелника у пензији, у којој је наведено, и тврди се, да овај обичај постоји, и да је гостинска обљуба вршена и у другим крјевима Србије – у Ваљевском крају, Чачанском, Пожаревачком и Крајинском округу. Тврди и да се сам уверио 1910. године, док се бавио неким селима (Обрановац, Чиноглавци, Срећковац), да и даље овај обичај постоји у наведеним селима.
Пироћанци су одувек важили за гостопримљиве домаћине, о чему сведочи и чињеница да су куће, чак иако су их чиниле само две просторије, обавезно имале једну собу која се називала гостинском. Међутим, податак који наводи Илија М. Јелић[15] о обичају да домаћин „драговољно уступа госту на телесно расположење домаћицу или какву другу женску из свога дома“, представља занимљивост која се помиње у неким званичним списима, али која никада није потврђена, јер су људи одбијали да се изјашњавају о постојању таквог обичаја. [16] [17]
По др Илији М. Јелићу постоје пет хипотеза о постанку и разлогу гостопримства. Прва хипотеза је да је настало из милосрђа према непознатом лицу у невољи, друга из себичних разлога и користи, када мештани дочекују богате трговце. Затим трећа, из жеље да се сазнају обичаји других народа, четврта хипотеза због различитих религијских предрасуда и сујеверица и на крају, по петој хипотези да божанства и демони путују по свету прерушени у обичне путнике тако да домаћин никада није сигуран шта се крије иза путника који тражи његово гостопримство. Јелићеве претпоставке нису документоваме, заснивају се на усменим саопштењима тако да и немају снагу научног доказа.
Можемо наћи трагове у усменој књижевности, писаној књижевности, народним пословицама, народним умотворинама, народним песмама и причама. Већи број народних прича еротског садржаја такође упућује на претпоставке и постојање трагова гостинске обљубе. По саопштењу др Владимира Ћоровића, тај се обичај дуго одржавао у Херцеговини, а чланак у Вуковом Ријечнику[18], на страни 242, о Сибињанин Јанку, чувеном угарском војводи (1387-1456), може се сматрати као писани доказ да је тај обичај постојао. Лик Сибињанин Јанка је историјски и судбински био везан за историју нашег народа, а тиме заслужио да буде опеван у нашим народним песмама и усменом предању. Познате су многе песме, поготово бугарштице, у којима су опевани славни подвизи овог јунака. Усмено предање, као и Савински рукопис из 17. века, у којима је обрађен мотив Сибињанин Јанка присутнији су и опеванији у нашој усменој књижевности од мотива смрти овог јунака. Јанош је био син деспота Стефана Лазаревића. Наиме, у различитим варијантама, будимска, сибињска односно грчка господа, задивљена племенитим деспотовим изгледом, пожелела су од њега порода, и као госту му подвела своје кћери. Тако су рођени Јанко и Јана. Архаичан обичај гостинске обљубе, који је у основи ове теме, послужио је да се изведе легендарна веза између српске династије Немањића, угарске круне и Бранковића.
Гост у кући мора се придржавати прописаних правила, он може да тражи од домаћина све што види у домаћинству, а може тражити и оно чега нема у кући, тада домаћин мора позајмљивати од комшија или чак украсти[19]. Јасно нам је да се приликом гостинске обљубе, странац кога жене примају јесте познати божански гост намерник, божанство инкарнирано у странцу. Законодавне мере допринеле су да се сузбије и искорени обичај гостинске обљубе. У Србији Казнителним закоником од 29. маја 1860. године, било је забрањено давање жена и кажњавало се затвором од три до шест месеци. У Босни и Херцеговини овај обичај био је забрањех Казненим законом од 17. јула 1879. године, у Црној Гори Кривичним закоником од 23. фебруара 1906. године. Положај жене био је правно регулисан почев од Душановог законика, преко српског грађанског законика из 1844. до законских прописа старе Југославије.
Промене у поимању вере, морала, породичних и друштвених вредности, учинило је да овај обичај полако нестаје у свим крајевима. Један од главних утицаја извршила је хришћанска црква која је проповедала о браку као најздравијој основици породице, друштва и државе. Затим, моногамија као најсавршенији облик брачне заједнице. Робовање нашег народа под Турцима изазива велику мржњу и одвратност, у тако великом степену, да наш народ није имао вољу, а и ни најминималнију жељу ка указивању гостопримства. Велики утицај има и тежња нашег народа за мушким наследником од властите крви и меса, док појавом еманципације жена овај обичај постаје све ређи и почиње да се губи и нестаје. Како се жена ослобађала мужевљевог туторства, престајала је бити ствар и постојала личност. Њен понос, њено достојанство није допуштало да је муж ставља на телесно расположење другим мушкарцима.
Литература:
– Бандић Душан, Народна религија у Срба у 100 појмова, Београд, Нолит, 1991.
– Јелић, И.М., Трагови гостинске обљубе код нашега народа, Београд, Геца Кон, 1931.
– Словенска митологија: енциклопедијски речник, Београд, Zepter book world, 2001.
– Панајотовић Томислав Г., Адети, Пирот, Музеј понишавља Пирот, 1986.
– Српски биографски речник: Књ 4, Нови Сад, Матица Српска, 2009.
– Чајкановић, Веселин, Из српске митологије, религије и фолклора: изабране студије, Београд, Евро, 2014.
– Чајкановић Веселин, Студије из српске религије и фолкора 1925-1942.
– Чајкановић, Веселин, Мит и религија у Срба, Београд, СКЗ, 1973.
[1] Мереј је навео читав низ примера сабраних из француске средњовековне литературе да је овај обичај постојао и у Француској
[2] Лубор Ниедерле, чешки антрополог, археолог, етнограф
[3] Саопштење гласи : “Пошто нам је жена која је владала у том селу (а она је била једна од жена Блединих) послала хране и лепих жена да буду с нама, то је било код Скита почаст…“
[4] Римски говорник, правник и сенатор и један од највећих античких историчара.
[5] Римски војсковођа, политичар и писац
[6] Фински и социолог који говори шведски језик, један од пионира сексологије. Неки од његових радова се баве питањима егзогамије и забране инцеста .
[7] Лакедемон има шире значење и грађани Спарте су га користили за означавање града или државе, посебно у односима са другим грчким градовима.
[8] Чајкановић, Веселин, Из српске митологије, религије и фолклора: изабране студије, Београд, Евро, 2014. стр. 84-105.
[9] Чајкановић, Веселин, Мит и религија у Срба, Београд, скз,1973, стр. 128-129.
[10] Бандић Душан, Народна религија у Срба у 100 појмова, Београд, Нолит 1991, стр. 265.
[11] Манифестација је божанства на уочљив начин. Овај термин користио се за означавање појаве божанства у старогрчким и блискоисточним религијама.
[12]Појављивање, нарочито: појављивање неког бога и празновање у име тога; у хришћанској цркви: долазак Спаситеља међу људе; у католичкој цркви: прослава доласка трију краљева новорођеном Исусу; у православној цркви: Богојављење.
[13] Чајкановић Веселин, Студије из српске религије и фолкора1925-1942,СКЗ, 1994, стр.183.
[14] Једна од књига Новога завета и Библије. Ова посланица заузима посебно место међу списима Новог завета (већина модерних теолога сматра, да је аутор анониман и непознат).
[15] Илија М. Јелић (рођен у Слатини код Андрејевице, 1895-1936), правник и стручни писац, бавио се научно-истраживачким радом из области правне етнологије, посебно кривично-правним проблемима у обичајном праву код Срба и Арбанаса. Објавио је велики број дела из ове области: Крвна освета и умир у Црној Гори и северној Арбанији (1926); Васојевички закон од дванаест точака (с коментаром Илије М. Јелића) (1929); Трагови гостинске обљубе код нашега народа (1931); Шта значи камен о врату? Историско-правна студија – Илија М. Јелић (1931); Соколство и његов циљ, (1935) и друге.
[16] Томислав Г. Панајотовић (рођен 12. октобра 1939. године у Пироту, Краљевина Југославија) је српски публициста. Написао је више књига из области историје, етнологије, карактерологије, дијалектологије и публицистике, као и неколико позоришних комада.
[16] Словенска митологија: енциклопедијски речник, Београд, Zepter book world, 2001, стр.130.
[17] Дана Ћирић, Развој градова у Србији: Пирот , преузето 3. марта 2022. године https://www.academia.edu/36009173/Pirot.docx
[18] Прво издање „Рјечника“ изашло је 1818. године и садржи у себи 26.270 речи које је Вук чуо у народном говору.
[19] Словенска митологија: енциклопедијски речник, Београд, Zepter book world, 2001, стр.130.
Posted on 28. marta 2022., in Iz istorije, Narodna verovanja, mitovi, običaji i zanati. Bookmark the permalink. Postavi komentar.
OD KNJIGE DO DUŠE 
Postavi komentar
Comments 0