14:14 (Воз је каснио два минута. Истина дуже од пола века) – роман Владе Арсића


У издању Доротеја објављен је роман Владе Арсића „14:14“ (Воз је каснио два минута. Истина дуже од пола века). Приказ романа написао је Димитрије Јаничић, познати писац, преводилац, књижевни критичар и наш драги сарадник. Прочитајте.

ЗАКАСНЕЛА ИСТИНА

Кратак наслов романа: 14:14. Додуше, поднаслов казује нешто више.
Само два минута кашњења једног воза коштало је стотине људи живота. Ту као да делује онај ефекат лептирових крила.
Тако мало времена, а тако много људских живота. Један воз пун путника. А сваки путник читав свет снова, жеља, планова, незавршених послова, љубави и мржњи… И разнолики људи: баке са унучићима, студенти, ученици, љубавни парови, војници, старци…
Писац почиње своје истраживање. Он не тражи историјску истину, он разматра могуће истине. А такав догађај пружа му гомилу могућности. Прича, иначе, делује као фантазија. У рукама мајстора, она то постаје још више. Изазива, тражи, захтева… Прича која је прошла кроз стваралачку радионицу Владе Арсића делује убедљиво, нудећи нам истину коју је он стваралачки и уметнички транспоновао у узбудљив трилер.
То је једна од могућих истина.
Арсић као да воли теорије завере. Но, он их тако убедљиво представља у овој књизи да читалац остаје до краја заробљен његовом приповедачком вештином.
Своју причу Арсић исказује кроз различите временске токове у којима, опет, прати различите људске судбине. Све је занатски добро сложено, стилски уједначено, историјски, на први поглед, истинито, јер реч је, највећим делом, о људима који су заиста постојали, о граду који и данас постоји и о догађају чија тајна још није решена. А по свему судећи, требало је да давно буде разрешена. Арсићева прича је чиста, уверљива, понекад сентиментално обојена, али не превише. Овде се први пут неке значајне личности из наше историје, о којима смо у оно социјалистичко време знали само као о квислинзима, народним непријатељима, појављују као јунаци романа са људским слабостима, породичним проблемима, патњама и недаћама којима их је рат погодио. Арсић покушава да кроз причу о њима покаже њихову људскост и њихове недоумице при доношењу неких судбоносних одлука које се нису односиле само на њих.
Можда посебну пажњу заслужује Мустафа Голубић, пуковник совјетског НКВД-а, Стаљинов убица, како су га често називали, човек са много имена, много тајних задатака и много тајни које су и данас остале неоткривене. Да ли његова појава у Смедереву у то време показује умешаност совјетске обавештајне службе у целу причу?
Да ли је експлозија била „Титова атомска бомба“ како је именују у „жутој штампи“?
Да ли је заиста Смедерево надлетео неки авион, а тим авионом је управљао Немац, а пратио га је, као копилот и човек који треба да изврши задатак … А авион је полетео са обода Делиблатске пешчаре?
Да ли се може десити да је у непажња педантних Немаца изазвала ту несрећу?
Тога четвртка, у Смедереву је био пазарни дан. У тврђави је било смештено између 500 и 800 вагона војне опреме, разног ратног материјала, највише муниције и бензина. Град је иначе имао око 11.000 становника. Воз је каснио, јер су додавали вагоне због повећаног броја путника. Та судбоносна експлозија догодила се 5. јуна 1941. године у 14 сати и 14 минута. Тако је страдао и воз, јер да је пошао на време путници би, највероватније остали живи.
Колико је људи заиста страдало у тој експлозији? То није утврђено. Цифре се крећу од 2.500 до 4.000, што је мало вероватно. По документима тога дана сакупљено је и сахрањено 485 тела. Многи су остали под рушевинама, јер је већи део града био срушен.
Ни аутор романа не лицитира са бројем жртава. Окосницу приче носи Петар Штајнер, професор географије у Смедеревској гимназији. Ту је онда његова Милица и „онај њен Немац“ Герхард, који покушава да повеже погубљене конце и познаваоце догађаја, односно људе који су дубље били упућени у ту материју, пензионисане обавештајце.
Једна од јунакиња, која гине у експлозији је Саша Угринов из Сремских Карловаца. Њу по препоруци генерала Недића усваја отац Серафим, па се све то везује и за генераловог сина Душана, који гине у возу у тренутку када се рукује са Сташом.
Романописци се, свакако, не гурају да буду историчари. Но, овај догађај је заиста узбудљива, а гурнута под тепих заборава, иако занимљива и интригантна прича из наше, нимало досадне историје. Она је Арсићу послужила као сјајна подлога за уметничку надградњу из које се родио овај занимљиви роман.
Судбина прстена који је Петар Штајнер дао својој девојци Сташи, сазнаје се тек при крају књиге и при крају Петровог живота. А истрагу о свему води српски зет Немац, што је посебан парадокс.
У роману се преплиће неколико занимљивих људских судбина. Успутно је ту и прича о осам чланова ансамбла Новосадског позоришта који су каријеру и живот завршили у том возу који је требало да крене у 14 сати и 12 минута, па је закаснио та два минута и запечатио им судбину.
Влада Арсић (1967), новинар, писац и истраживач, аутор је десетак занимљивих романа. Овим романом је читаоцима понудио убедљиву, узбудљиву и подстицајну књигу. Можда подстакне и историчаре да се научно позабаве овом темом.

Приказ написао Димитрије Јаничић

Posted on 29. aprila 2021., in Analize književnih dela, Biblioteka, Knjige, časopisi, pisci i javna lica. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: