Priredila Nevena Vuksanović

Jedinstvena po specifičnostima, istoriji i lepotama, ova mala država kao da je sjedinila vatru, vodu i zemlju. Ekvador je država na severozapadu Južne Amerike, na obali Tihog okeana. To je zemlja koja ima sve – more, planine, vulkane, ostrva i najveći biodiverzitet na svetu. Glavna odlika ove egzotične zemlje je raznolikost – kako prirodna, tako i kulturna. Ekvador je jedna od najmanjih zemalja u Americi. Leži i na Južnoj i Severnoj hemisferi i podeljen je Ekvatorom po kome je i dobio ime. Obilazeći njegova četiri jedinstvena regiona: prašumu Amazona, visove Anda, obalu Pacifika i arhipelag Galapagos, imate utisak da ste obišli ceo svet.

Ekvador ima oko 13 miliona stanovnika, pretežno katoličke vere, a glavni grad, Kito, oko dva miliona. Prvi jezik je španski, iako većina starosedelaca govori Kičua, jezik nasleđen od starih Inka. Temperatura u glavnom gradu varira u toku dana, pa se često kaže da se u roku 24 sata promene sve četiri sezone. Rano ujutru i uveče temperatura pada i do 10 stepeni, dok u podne dostiže oko 25 stepeni. I tako je cele godine.
Pored mnogih prirodnih bogatstava i zapanjujućeg varijeteta voća i povrća, poznat je i po Aveniji vulkana – čak 61 vulkan nalazi se u Ekvadoru, od kojih je 12, sa čak šest aktivnih, u glavnom gradu.

U Ekvadoru ne samo da čuvaju prirodu, već su 2008. godine doneli dokument o pravima prirode koji kaže da priroda ima pravo da „živi, istraje, održava se i regeneriše svoje osnovne cikluse, strukturu, funkcije i procese“. Zbog toga i nije čudo što se bogatstvo njihove prirode održava. Smatra se da su najstarije kulture u Americi živele na obalama Ekvadora – od 8.800 do 3.500 pre nove ere. Neke od njih i dalje žive gotovo netaknute, za ove ljude priroda predstavlja dom, porodicu, apoteku i crkvu, pa otuda i veliko poštovanje prema svom okruženju. Oni su, prema modernim svetskim ekonomskim standardima, na izgled siromašni ljudi, ali imaju bogat duhovni život i žive u miru okruženi svojim familijama uzimajući od prirode samo ono što im je potrebno za opstanak. Provesti nekoliko dana sa njima je neprocenjivo vredno iskustvo.

Kito, metropola sa Anda

Posle La Paza u Boliviji, Kito predstavlja drugi najviši glavni grad na svetu. Njegov najviši vrh nalazi se na 4.100 metara nadmorske visine na aktivnom vulkanu Pičinča (poslednja erupcija 1997. godine) na koji se može popeti žičarom i uživati u divnom pogledu.
Kito (čije ime na jednom od starih jezika znači „sredina sveta“) je jedino mesto na planeti gde linija Ekvatora preseca planine, dok na ostalim delovima zemljine površine prolazi kroz džunglu ili okean. Tako su još kulture pre Inka mogle da razviju svoje astronomsko znanje, a Kito se sa pravom smatra najboljom prirodnom opservatorijom. Određivanjem ove tačke došlo je do otkrića da je zemlja elipsastog oblika, kao i do saznanja da postoje polovi.

Kito je poznat i po bogatstvu kolonijalnih crkava, slika i skulptura, a UNESKO ga je 1978. godine proglasio delom svetske kulturne baštine. Istorijski centar grada obiluje prelepim kolonijalnim građevinama. Na Trgu nezavisnosti, oko glavnog spomenika se nalaze četiri zgrade, glavni nosioci kolonijalne moći – Skupština, Nadbiskupova palata, Glavna katedrala i Predsedništvo. Ovakav način izgradnje trgova karakterističan je za sve zemlje Južne Amerike. Tu je i nacionalna bazilika koja sa 125 metara ima najviše tornjeve u Ekvadoru. Karakteristični gotski stil, dopunjen je tipičnim ekvadorskim životinjama: kornjačama, majmunima, kondorima… Najstarija u Kitu je Crkva Svetog Franciska, čiji je prvi kamen postavljen 1532. godine. Sa istoimenim trgom ispred i šest samostana ovo je ujedno i najveći religiozni arhitektonski kompleks u Americi. Kako se Kito nalazi na planinskom vencu, tako se oko njega pružaju pogledi za pamćenje. Takav je pogled i sa vidikovca na kome se nalazi velelepni spomenik Devici Mariji, zaštitnici Kita, jedinoj Devici Mariji sa krilima.

U modernom centru grada vlada potpuno drugačija priča: mnoštvo punih kafića, restorana, klubova i mladih koji igraju i pevaju, kako na ulici tako i u klubovima. Svi su izuzetno muzikalni, senzualni i strastveni, otvoreni i druželjubivi, uživaju u zvucima salse i ukusu tekile.

Indijanski grad Otavalo

Severno od glavnog grada Kita nalazi se indijanski grad Otavalo sa čuvenom pijacom. Na ovom specifičnom etno bazaru mogu se videti i kupiti predivne tapiserije jarkih boja, torbe, marame, ukrasni predmeti i druge ručno izrađene stvari od prirodnih materijala. Ovi ljudi su veoma vredni, spretni i kreativni. Porodice, zajedničkim snagama, prave i prodaju robu na pijaci cenkajući se sa turistima. Ovi ponosni ljudi nisu izgubili svoj kulturni identitet uprkos činjenici da su mnogi beli ljudi naselili njihov grad. Otavaljani bez pasoša putuju širom sveta i prodaju svoje rukotvorine i tako predstavljaju ambasadore svoje kulture.

Kotapaksi, najveći aktivni vulkan na svetu i Galapagos, postojbina evolucije

Ekvador poseduje čak 33 nacionalno zaštićene teritorije. Jedna od njih je i nacionalni park koji je ime dobio po najvećem aktivnom vulkanu na svetu koji se nalazi unutar parka. Vulkan Kotapaksi nalazi se na skoro šest hiljada metara nadmorske visine, a njegovo ime prevedeno sa drevnog kičua jezika značilo bi Mesečev vrat. Pored planinarenja, u ovom nacionalnom parku može se uživati u pogledu na lame, kondore, pume, jelene i divlje konje.

Nasuprot snegom pokrivenom vulkanu, nalazi se arhipelag Galapagos, živi muzej evolutivnih promena. Slobodne životinje, drugačije od svih koje ste do sada videli, teraju vas da se zapitate o njihovom postojanju. Čarls Darvin je 1835. godine posetio ova ostrva, a živi dokazi koje je našao na ovom jedinstvenom vulkanskom arhipelagu inspirisali su njegovu teoriju nastanka vrsta koja je šokirala čitav naučni svet. Čak i samo poreklo ostrva nosi nesvakidašnju priču: nastala su erupcijom lave sa samog dna okeana. Ona se svake godine pomere za 8 cm ka obali, a na njihovom mestu niču nova, „bebe ostrva“.

Ostrva Galapagos su grupa od 14 većih vulkanskih ostrva i mnogobrojnih manjih ostrva i stena u Tihom okeanu na oko hiljadu kilometara od obale Južne Amerike. Ovaj arhipelag politički čini dvanaestu provinciju Ekvadora, poznatu kao Provincija Kolon. Ostrva su brdovita i na njima se nalazi nekoliko aktivnih vulkana. Površina ostrva je 7.993 kvadratna kilometra, mada je samo pet ostrva naseljeno: Santa Kruz, San Kristobal, Izabela, Floreana i Baltra, na kome se nalazi samo aerodrom. Svakih 10 godina broj stanovnika se udvostručuje, a ukupan broj kreće se do 30.000 ljudi. Ostrva godišnje poseti oko 80.000 turista. Njihov transport i snabdevanje opterećuje ekosistem ostrva koliko i stalno stanovništvo.

Prvi Evropljanin koji je stigao do Galapagosa bio je španski biskup Paname Tomas de Berlanga čiji je brod ovde zalutao nošen vetrovima 10. marta 1535. godine. Po studiji iz 1952. na ostrvima su pre toga boravili drevni južnoamerički narodi. Ostrva su prvi put prikazana na mapama iz 1570. pod nazivom “Ostrva kornjača”, a do ranog 19. veka uglavnom su ih koristili engleski gusari za skrovište. Prvu naučnu misiju na Galapagos 1790. godine doveo je sicilijanski pomorac Alesandro Malaspina, ali podaci o ovoj ekspediciji nažalost nisu sačuvani.

Galapagos je postao nacionalni park 1959. godine, sa 97,5% površine ostrva. UNESKO je ostrva Galapagos 1978. godine uključio na listu svetske baštine, dok je status Rezervata biosfere dobio 1985. godine. Rezervat je 2001. proširen i na morsku zonu. I danas su ostrva Galapagos laboratorija na otvorenom u kojoj se može posmatrati svetska evolucija.

Raj za doseljenike i penzionere

Posle velikih inflacija, od 2000. godine zvanična valuta postaje američki dolar, posle čega se ekonomska situacija ove zemlje znatno popravila. I dalje, za zapadne, pa i naše standarde, život na Ekvadoru je izuzetno povoljan, a kako i ne bi kada je njihova prosečna plata svega 134 dolara. Stabilizacija monetarnog sistema, dovela je do toga da državljani Ekvadora svoju ušteđevinu troše na nove automobile i tehniku. Ali socijalne razlike su i dalje velike.
U velikom siromaštvu ovde živi 50% ljudi, i to na ivici bede, 30% je srednja klasa, a 20% ljudi je veoma bogato. Ali više od brojki je to da turisti najčešće pominju dobre ljude kao i magičnu i raznoliku prirodu. I dalje postoje zajednice koje još praktikuju mnoge kulturne običaje svojih predaka (originalni jezik, festivale, način oblačenja i umetničkog izražavanja).

Ova zemlja je raj za iseljenike, jer su troškovi mali u odnosu na primanja mnogih stranih državljana. Osim večnog proleća, Ekvador nudi jeftin život koji je pritom luksuzan. Ovo je zemlja u kojoj prosečna američka porodica može da živi lagodno sa 1.000 dolara mesečno. To je četvrtina onog što im treba u SAD. Za Ekvador kažu da je mesto gde se valja penzionisati. Jedan grad je naročito popularan za ovo. To je Kuenka, treći po veličini, ali miran sa izuzetnim pogodnostima i odličnom zdravstvenom negom, san prosečnog penzionera. Jer, Ekvador je nežan, zdrav, civilizovan i otvoren prema strancima.

Privreda
Ekvador svoju privredu bazira na nafti. Naftu izvozi, a benzin uvozi, što i nije čudno kada se u obzir uzme činjenica da nemaju dovoljno rafinerija za obradu. Izvoze kakao, šećernu trsku i banane. Najrazvijeniji deo zemlje je ne obali Tihog okeana i u centralnom delu, na Andima. Amazonija je skoro nenaseljena.
Bilo da se upustite se u rafting avanturu po brzacima na Andima, odlučite da zaplešete pasiljo na plaži, surfujete po okeanskim talasima, zakoračite u džungle Orientea, odete na Galapagos, posmatrate albatrose, iguane, pelikane, pingvine, Ekvador vas neće razočarati. To je država u kojoj je moguće stajati jednom nogom na južnoj, a drugom na severnoj hemisferi.

Pogledajte i jednu epizodu o Ekvadoru iz serije „Svet na dlanu“ koju je napravio pokojni Slobodan Mićić. Uživajte!