Život posle smrti – verovanja drevnih civilizacija

Napisala Srbijanka Stanković

Otkad je sveta i veka čoveka fasciniraju misli o smrti i životu posle smrti. U mitologijama i religijama drevnih civilizacija pronalazimo brojne potvrde da je čovek oduvek pokušavao da razume smisao postojanja i otkrije da li zagrobni život postoji.

Hijeroglifi uklesani na građevinama u Egiptu, brojna dela antičke književnosti i istoriografije samo su neka od sačuvanih svedočanstava koja tome u prilog govore. Neki drevni narodi razvili su čitav kult i imali brojne rituale koji su pratili pogreb i bili neka vrsta garancije da će duša bezbedno preći sa ovog na onaj svet.

Kako su zagrobni život zamišljali Egipćani i stari Grci? Zbog čega su Sumeri tragali za besmrtnošću i kako su izgledale grobnice u drevnoj Kini?

Elizijum i Tartar – raj i pakao antičke Grčke i Rima

Stari Grci i Rimljani imali su slična shvatanja o smrti i zagrobnom životu. Oba naroda su verovala da podzemljem vlada jedan bog – kod Grka je to bio Had, kod Rimljana Pluton, sa suprugama Persefonom, odnosno Prozerpinom.

Kod starih Grka, nakon smrti, troje sudija bi većalo o tome da li će duša biti upućena na Jelisejska polja ili u mračni Tartar. Izuzetno dobrim dušama dopušteno je bilo da večni život provedu u radosti na Elizijumu – Ostrvima blaženstva, koja su bila rezervisana za bogove i heroje. Umrli su morali da pređu reku Stiks, na splavu koji je vozio lađar Haron. Prevoz pokojnika plaćao se novčićem, zbog čega je stavljanje zlatnika na oči preminulog predstavljalo neizostavan deo pogrebnih obreda. Neki rituali uključivali su i sahranjivanje sa kolačima sa medom – ovim kolačima trebalo je umilostiviti demonskog troglavog psa Kerbera na kapijama podzemlja. 

Pogrebni običaji su bili izuzetno važni i Grcima i Rimljanima. Naime, u oba naroda postojalo  je verovanje da mrtvi mogu da se zadrže kao duhovi, ako živi ne izvrše odgovarajuće pogrebne rituale na pravilan način. U Grčkoj se besmrtnost mogla postići samo sećanjem živih. Zbog toga su podizali monumentalne grobnice i mermerne statue. Smrt su podjednako ozbiljno doživljavali i Rimljani koji su čak podizali grobnice za života, ne bi li tako osigurali svoj pravilan ispraćaj na onaj svet. Dugo nakon smrti živi bi prinosili hranu mrtvima na grobu.

Mistično putovanje u Ozirisov podzemni svet kod Egipćana

Impozantne piramide – grobnice, mumije i brojni mistični artefakti sa uklesanim hijeroglifima, čini se da je sve u drevnom Egiptu bilo deo velikog i složenog kulta smrti. Stari Egipćani su bez svake sumnje duboko verovali u zagrobni život i najvećom privilegijom smatrali odlazak u podzemno carstvo boga Ozirisa. Za ovaj drevni narod na obalama reke Nil, zagrobni život predstavljao je nastavak zemaljskog života. Smrt nisu doživljavali kao konačno stanje, već samo kao jednu fazu na prelasku iz sveta živih u svet mrtvih.

Zbog toga su s puno posvećenosti i detalja sprovodili brojne pogrebne rituale i stroge protokole za sahranjivanje kako bi duša posle smrti dospela u raj. Među tim običajima koji su trajali i do 70 dana najvažnije je bilo očuvanje tela pokojnika.

Mumifikacijom, telo je transformisano u novo telo, kome je bilo suđeno da se ponovo uzdigne. Verovalo se da duša pokojnika nastavlja da živi u telu i nakon smrti. Bez tela (Ka), duša (Ba) bi prestala da postoji. Jedan od obreda podrazumevao je ceremonijalno otvaranje usta pokojniku, kako bi mu se omogućilo da govori i jede u sledećem životu.

Telo bi zatim bilo umotano u stotine metara linijskih zavoja i ukrašeno. Ove mumije bi bile stavljene u niz kovčega, a svaki bi bio ispisan magičnim tekstovima i simbolima da bi se umrlom olakšao prelazak u zagrobni život.

Sam prelazak u zagrobni život bio je izuzetno složen i opasan. Preminuli je uz pomoć Knjige mrtvih i zaštitnih amajlija morao da prođe nekoliko teških testova dok ne stigne pred Ozirisa i njegov strašni i pravedni sud. Konačna presuda zavisila je u potpunosti od vage istine. Na jednom tasu nalazilo bi se pero istine, a na drugi tas stavljano je srce (Ab) umrlog. Da bi Oziris dopustio pokojniku da uđe u rajski svet obilja, vaga se morala uravnotežiti.

Strašna sudbina bi zadesila onog čije bi srce, teško od greha, prevagnulo. Umesto uživanja u rajskim poljima trske bio bi bačen strašnom čudovištu sa krokodilskom glavom – Amutu.

Strašna zemlja mrtvih u Mesopotamiji

Dok je kod Egipćana smrt bila samo kapija u novi život, drevni narod Mesopotamije je sa mnogo većim strahom mislio na podzemni svet. U Mesopotamiji se verovalo da je čovek stvoren od gline pomešane sa krvlju žrtvovanog boga. Prema tome, ljudi su imali besmrtni duh, koji bi nakon smrti tela trpeo muke mračnog zagrobnog života.

Nasuprot rajskim naseljima koja nalazimo u verovanjima Starih Grka, Egipćana, a kasnije i Hrišćana, podzemlje u narodnim verovanjima drevnih Sumera je bilo je strašno mesto u kome su duše obitavale bez vode za piće, jedući samo prašinu i glinu. Jedini predah od ovog postojanja bila je hrana koju bi im njihovi potomci prinosili na groblju. Zbog toga ne treba da iznenadi što je tema “Epa o Gilgamešu”, jednog od najstarijih epova sumerske i svetske književnosti, potraga za ključem besmrtnosti.

Iako je sudbina sumornog podzemnog života neizbežno čekala i dobrog i grešnog čoveka, mrtvi su ipak sahranjivani sa ponekim vrednim predmetom. Smatra se da su ovi predmeti bili namenjeni za upotrebu u zagrobnom životu i kao pokloni bogovima ili u izuzetnim slučajevima visokih pojedinaca, kao pokazatelji ličnog bogatstva.

Raskošan zagrobni život u drevnoj Kini

Može se reći da je drevni narod Kine imao poprilično optimističan pogled na smrt. Kinezi su smatrali da ljudi samo prelaze iz zemaljskog u duhovni svet pun obilja i gajili su uverenje da je zagrobni život veličanstven.

Zbog toga su kraljevi i plemstvo zidali raskošne grobnice, koje su ispunjavali mnogim grobnim predmetima – zapravo, svim onim što su koristili dok su bili živi. Postoje neki dokazi iz perioda dinastije Šang (1600. p.n.e. – 1046. p.n.e.) da su sa mrtvima sahranjivane i sluge i konkubine, ali se kasnije prestalo sa praksom ljudskog žrtvovanja. Umesto toga koristile su se figure od keramike ili gline. Jedna od najimpresivnijih grobnica je mauzolej prvog kineskog cara Đin Ši Huanga, koji čuva vojska od 8.000 ratnika od terakote u prirodnoj veličini.

Sa kultom smrti u Kini se uporedo razvijao i složen kult predaka. Kinezi su verovali u duhove i u njihovu moć da utiču na život ljudi na zemlji. Zbog toga su se dobro starali o tome da imaju sve što im je potrebno u zagrobnom životu. Prinosili su im poklone i izvodili ceremonije da se oni ne bi vratili među žive i izazvali neku nevolju.

Verovanja antičkih naroda sasvim izvesno su uticala i na to kako čovek savremenog doba razmišlja o smrti i zagrobnom životu. Mitovi, legende, raskošne grobnice i ostaci pogrebnih rituala deo su tekovine drevnih civilizacija i svedoče u prilog jednoj činjenici: čak i ako je čovek konačan, njegova nada u večni život i besmrtnost je beskonačna. Verovanje u zagrobni život je u stvari nekoliko hiljada stara čovekova želja da dobro uvek pobedi zlo i da ljudsko postojanje na ovom svetu ipak ima svrhu.

Posted on 19. aprila 2021., in Narodna verovanja, mitovi, običaji i zanati. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: