Из књиге „Приземљена срећа: приручник за употребу живота“ Бранислава Милићевића

Човек ради као пи-си, што ће рећи, персонални компјутер – лични рачунар. Многи имају панику од рачунара јер им се чини да никада неће схватити како та направа функционише. Не секирај се. Поједноставићу ствар тако да је ја схватим, а онда ћеш и ти. Међутим, ако си добар познавалац рачунара, спреми се, у наставку, на забаву, а не на подучавање.

Компјутер има хардвер и софтвер. Врло ми је важно де се прецизно разумемо око значења те две речи. Хардвер је енглеска реч сачињења од две речи: хард, што значи тврд, и вер, што у слободном преводу значи стварчица. У хардвер, дакле, спадају стварчице које имају као главну особину тврдоћу, па их можемо звати – тврдоћа. А пошто реч софт преводимо као мек, онда је софтвер – мекоћа.

Компјутерски хардвер (тврдурија) чине кутија, тастатура, екран, шрафови, жице, чипови. Реч хардвер је, у ствари, метафора, што би се српски рекло, пренесено значење, али је много добра фора, јер је из те форе јасно да се хардвер односи на све што је у рачунару материјално.

И код човека све оно што је материјално можемо назвати хардвер, иако у ту тврдурију спада и џигерица, упркос својој мекоћи. Значи, хардвер је материја. ОК. До сад је све разумљиво и јасно. Ако се не варам. А сад мало компликације. Тек да ти улепшам дан. Код рачунара постоји хардвер који није материјалан. Неки компјутеристи га зову микрокод. У „мозгу“ рачунара, постоји „вијуга“ где су микрокодом (значи, фабрички) зацртане „особине“ и „способности“ које не могу да се мењају, осим насилно. На пример, сипањем вињака на матичну плочу.

Слично рачунару, у мозгу човека постоје „чипови“ који имају генетским кодом утиснуте особине које не могу да се мењају, осим лоботомијом. То је хардвер.

Елем, у погледу нематеријалних стварчица, кад се беба човека роди, она, слично беби компјутера, има само хардвер – урођене особине. То је оно што беба може. Све у свему, оно што беба има, то је хардвер, а оно што беба стекне, оно што беба чи, програми који се у њу инсталирају – то је софтвер.

Човекова способност да говори је хардвер, а језик који научи је софтвер. Човекова способност да разликује добро и зло је хардвер, а морал који научи је софтвер. Човек је способан да верује у Бога. Та способност је хардвер. Религија који прихвати је софтвер. Хардвер је наслеђе, софтвер је оно што стекнемо.

Шта је важно за твоју срећу у овом дечијем поређењу човека и компјутера? Важно је да моје уверење постане и твоје. У нашем хардверу, односно, у нашем генетском коду, налази се сијасет неизбисивих записа међу којима је један врло битан – буди срећан! То је покретачки запис. Он те тера на низ активности чији је главни циљ срећа.

За остварење среће човек, пре свега, мора да буде жив. Зато се у његов компјутер прво уписују програми који га оспособљавају да се бори за опстанак.

Човек је мултимедијалнија направа од Пи Сија. Има хардвер за сијасет медија, а у њега се инсталира више него сијасет софтвера. Инсталирају му их, још док је јако мали, његови власници, родитељи. Човек нема слободну вољу. Хардвер му је фиксирао творац, софтвере му фиксирају власници: родитељи, друштво, држава. Од тих програма зависи његова срећа.

Ту настају проблеми, јер беба човек, као ни беба компјутер, свој софтвер не може да бира. Нажалост, родитељи немају појма и често вољеном детету инсталирају погрешан софтвер, а на још већу жалост, друштво и држава имају много појма и инсталирају му софтвере који им касније омогућавају невероватну манипулацију. Укратко, раде ти шта хоће. Ти, наравно, мислиш да је све то баш твоја воља, али не знаш за кваку. Не знаш да си програмиран.

Све што човек хоће, у ствари, није његова воља, него воља његових особина. Додуше, та особине јесу његове, па је и воља, дакле, његова, али те особине и наша свеста нису на истом месту. Те особине нису под контролом памети и оштроумља. Бар не код већине. То место је негде у дубина нас, и само захтева, и захтева, и ми готово никад не знамо зашто хоћемо то што хоћемо. Не знамо за јадац. Наша воља јесте наша, али није слободна. Њом заповедају наше особине који нисмо направили ми, својом жељом. Слободне воље нема, па нема.

Е, ова књига је јадац јер хардвер, срећом, може да се контролише, а софтвер, срећом може да се мења. Родитељи то не знају, али држава зна. Кад ти она промени софтвер, то се зове испирање мозга. Кад сам себи пролуфтираш мозак, тек тада твоја воља постаје слободна (то можеш да назовеш буђење, или ослобођење).

Ако мислиш да си срећан, значи да ти софтвер одговара. У том случају, подсећам те, батали ову књигу, али ако мислиш да можеш бити срећнији, онда овај „јадац може да помогне.

Твој велики корак је упознавање твоје личне природе, односно упознавање твог сопственог хардвера и софтвера. То ћеш морати да урадиш сам. Како, о томе на другом месту. Засад ћемо заједно да направимо „мали корак“, такорећи корачић. Упознаћемо природу хомо сапиенса, природу разумног човека.

Али, колико смо разумни? Усуђујем се да кажем да нам боље пристаје име хомо полусапиенс. Сваки човек, наиме, има разумни и неразумни део.

---

Ова књига, на жалост, не може се одавно пронаћи у слободној продаји, распродата је, а ново издање није штампано, али ако будете желели да је прочитате, можете је пронаћи у библиотеци у свом граду.

Дођите у библиотеку, чекамо вас!