Причу написао Драган Журжевић

Пред крај 19. века у маленој варошици, у Шапцу, живео је чика Аврам, стари златар. Са очеве линије преци му беху Јевреји, а са мајчине Срби, земљорадници. Аврам је у својој природи наследио својства различитих предака. Био је прорачунат, али и душеван човек. Уз злато, које је доносило добит, волео је и коње.

Имао је сина јединца. Волео га је највише на свету и желео да за свог љубимца одабере лепу професију, пошто је мали завршавао основну школу. Био је просечан ученик и слабашног здравља. Физички рад није долазио у обзир, а злато га није интересовало.

Аврам није наваљивао да он учи овај занат. Често је говорио: има нешто ђаволско у том злату. Не мора баш сва родбина тиме да се бави. Пребирао је по мислима шетајући у пролећно вече. Свеж ваздух га је напајао новом снагом. Стара крв је цветала у венама, будећи нека младалачка сећања у већ времешном срцу. Гледајући ројеве звезда, размишљао је о Давиду, псалмопевцу. Колико мудрости у човеку Божијем? Људи га још увек памте, његове речи, поуке… и у моменту, идеја је блеснула у уму, попут муње пред благородну кишу. Учиће за свештеника или за филозофа. Ма не, свештенство је захтевно. Нека буде филозоф. Нити оре, нити копа, не мери, не рачуна, не закера… само изусти пар мудрих речи и ето зараде и славе.

Дечко се одушевио очевим избором професије. Живеће у граду, учиће, проводиће се и кад порасте неће радити ништа.

За две недеље све је било спремно да се крене у Нови Сад код чувеног професора филозофије. Представљао је велики ауторитет. Његов потпис на дипломи студената била је најбоља препорука која је важила у Европи, а и широм света.

Чика Аврам, поменух већ на почетку, био је и велики љубитељ коња. Живео је на периферији града, имао шталу, два коња и кочије. Вукло га је сељачко порекло, причали људи.

За врло кратко време „лепотани“, како их је звао, били су спремни за дуг пут. Надао се да до вечери стигну у Нови Сад, преспавају код родбине и из јутра право код професора.

Лепо су путовали и стигли на одредиште. Професор их је примио сутрадан, пре подне. Чита Аврам се задивио, видећи великог господина. У великој кући било је много књига и скупоцених слика. Сваки милиметар простора био је прорачунат и лепо искоришћен.

Професор је жустро ходао и срдачно поздравио посетиоце уз кратко питање:

• Којим добром?

Чика Аврам је то једва чекао, само је наступио:

• Господине професоре, жеља ми је да мој син јединац заврши школе и постане филозоф.

Професор је пажљиво осмотрио дечака и након дугог времена прозборио:

• Може, за седам, осам година биће прави филозоф. Треба да буде озбиљан, стрпљив и марљив. Коштаће подесет златника, по школској години. Ја не производим шкартове… – професор је значајно нагласио.
• Добро професоре, огласио се чика Аврам. Знате, ја сам љубитељ коња.
• Молим, не разумем?
• То су велике паре, ја за то могу да купим коња!
• Купите. Имаћете их онда – два.

---

Објављено у „Алманаху уметничког стваралаштва“ (Год. 6, бр.6, 2016. година)

Слика преузета са сајта: http://www.ravnoplov.rs/