Брзо смо се налазили
И чврсто стезали.
Бирали смо се по тежини речи,
Препознавали се по искри
Што из додира варничи.
За једну мисао сви смо се хватали,
Од једне капи вина сви напијали.

Сада се дуго тражимо.
Ослушкујемо поруке.
Меримо реч коју изговарамо.
Уместо руке
Пружамо куке.
Непрочитане погледе враћамо
И искрене осмехе намештамо.

Притиснути маглом
Ходамо кроз шуму
Не видећи осаму
Која нам као грабљивица
Развлачи руке и срца.
Трагамо за самим собом,
Али не налазимо извор
Са водом лековитом.

Назиремо се између стабала,
А не можемо да се стигнемо
Ни руку једни другима да пружимо.
Тврдимо да се нисмо променили ми
Него они
И да ми нисмо другачији
И да нам ова хладноћа не приличи
И да ће и ово лудило проћи
И да ће се магла подићи
И да ће сунце
Сатерати у ћошак
И трње и мрак.

Да ли ће тако бити?
Да ли ћемо се из шуме избавити?
Да ли ћемо се најзад на ливади срести
Лепоту траве заједно упити
И из цветног пехара поново се опити?

Гордана Славковић, Костолац

Објављено у збирци „С планете“(2020)