Boginja Živa ili Siva je davnašnja boginja plodnosti iz slovenske mitologije. Ime Živa govori o tome da je ona ta koja daje život. Poput svake boginje o kojoj sam do sad pisala i kod Žive je naglašen atribut majke, ali kod nje je ovaj atribut naglašeniji nego kod drugih slovenskih boginja kao što su Vesna ili Lada.

Pošto se Živa negde pominje i kao Zizileja ovo ime je opisuje i kao zaštitnicu dece, koja bdi nad mališanima. Ukoliko obratite pažnju na njen fizički izgled, ona je predstavljena kao žena plave kose poput žita, u jednoj ruci drži jabuku, a u drugoj jagode. To govori da je Živa pravo božanstvo plodnosti.

Još jedna boginja plodnosti
Postoji legenda o Živinoj kosi koja kaže da njenu kosu spaljuje zli duh, a to navodi Svetovida, njenog pratioca, da joj napravi kosu od čistog zlata. Gotovo identična priča postoji i u nordijskoj mitologiji. Naime, boginji Sif vragolasti bog Loki odseca kosu na spavanju. Onda joj patuljci prave novu, zlatnu kosu. Tumačeći imena ovih boginja može se zaključti da je reč o istom božanstvu, i da Siva i Sif predstavljaju zemlju, koja kad rađa je prekrivena žitom, dok u drugom dobu godine ostaje bez svoje „zlatne kose“, to jest žita.

U Belorusiji postoji verovanje da je Siva tokom leta trudna, pa je tamo bilo zabranjeno zabijati sečiva u zemlju da ne bi povredili boginju. Ovakvo shvatanje vodi ka zaključku da je Siva boginja – zemlja, ili Majka zemlja. Nekada davno, da ne bi naljutili boginju plodnosti, muškarci su u poljima postavljali izrezbarene drvene statue sa likom Žive. Njoj su prinošene žrtve, a to je obično bilo cveće ili plodovi zemlje, međutim zabeleženo je prinošenje petla, kao žrtve za Živu. Petao je oduvek smatran za simbol plodnosti, otelotvorenje sunca koje daje život.

Živa se najviše poštovala na teritoriji oko reke Labe i zato spada u polapski panteon. Nju je slavilo pleme Ljutića, koje je lik ove boginje nosilo na svojoj ratničkoj zastavi. Ljutići su, navodno, izgubili zastavu sa Živinim likom prelazeći preko nabujale reke Milde. „Novgorodski spomenik“ iz 15. veka spominje božanstvo sličnog imena, a to je Diva. Živa se spominje u opisu grada Retre. Retra, koji je bio centar plemena Retara, bio je okružen šumom u kojoj je, prema legendi, živela Živa. Njen hram se nalazio u gradu Raciboru. Zbog Žive se i gatalo. Mesto ispred Živinog hrama na kome se gatalo nazivalo se Razibreg ili Gatalovo. Iako je malo toponima vezanih za Živu, postoje mnoga mesta koja u nazivu sadrže reč deva ili baba. Oba ova naziva označavaju boginju majku. Iz toga se može zakljčiti da se na mestima koja sadrže ove nazive obožavala Živa. Neka od njih su planine Babušnica, Devica i Dević u Srbiji kao i Baba u severnoistočnoj Makedoniji.

Godina u klasju žita

Ako, prema legendi, pratimo rast, spaljivanje i zaceljivanje Živine kose, to može da nam govori o ciklusu žita koje se u jesen žanje, da bi u proleće ponovo bilo posejano i spremno za narednu žetvu. Tako dolazimo do tvrdnje da je Živino doba godine jesen. To može da ima neke logike ako vežemo Vesnu za proleće, Ladu za leto, a Moranu za zimu. To su četiri faze boginje – zemlje, koja kroz četiri božanska lika prolazi godišnji ciklus plodnosti. Bez obzira što je svaka boginja bila vezana za određeno doba godine, one su se praznovale i onda kada nije bilo vreme njihove vladavine. Poznato je da su postojali zimski rituali vezani za Moranu i oni koji se i dan danas održavaju kad nastupi proleće. To su mačkare. Poput Morane, i Živa se nije slavila samo u jesen već i u leto, a obred koji je bio vezan za ovu boginju poznat je kao rusalje.

Rusalje su seoske žene koje, uz pomoć šamanske tehnike, padaju u trans. Naime, one plešu u kolu i posle nekog vremena padaju jedna za drugom ostajući tako da leže u izmenjenom stanju svesti. Prema nekim podacima, ovaj običaj je još prisutan u Srbiji, u selu Duboka kod Homolja, gde se na praznik Svete Trojice održava obred rusalja. Ovaj običaj zbog svoje neobičnosti privlači veliki broj radoznalaca i turista. Sem ovog vrlo neobičnog običaja, slovenske rusalje su nosile slamenu lutku koja je predstavljala boginju plodnosti.

Sličan ritual je bio priređivan za vreme letnjeg solsticija, koji je među Slovenima poznat kao praznik Kupala. Tokom ovog praznika, Živina lutka se potapala u vodu, što ovaj ritual čini sličnim sa ritualom potapanja Jarilove lutke. Cilj im je, čini se, isti, a to je plodnost. Sveštenici boginje Žive su na glavama nosili rogove koji su u svim plemenskim savezima na teritoriji Evrope bili poznati kao simbol plodnosti.

Žrtva su bili i trougaoni i četvrtasti venčići od pšeničnog klasja koje se po dolasku hrišćanstva drži kod ikone. U Crnoj Gori venci se pletu od crvenke i zovu ih lesarkama. Ti venci se peltu u celoj Evropi, a zabeleženo je da ih ima u Francuskoj pod nazivom bouquet de blé. Kod Niša je postojao običaj da kad se posletnje žito pokupi, zakolje se petao uz sam stožer na guvnu pošto se slama digne da bi ta krv došla do pšenice. Onaj ko je sejao pšenicu, uzme nešto pšenice i sipa je kroz probušenu slaninu, srebrni prsten i probušeni suncokret. Sa polja se kući nose sve stvari sem suncokreta, koji se ostavlja u žitnici i ne dira se. Krvavo žito se pomeša sa ostalim žitom. Zaklani petao se spremi za jelo, čiji glavni deo pojede orač. U okolini Surdulice, petao se kolje kad se završi žetva. U Dragačevu se petao kolje kad se završi oranje. Tada se veseli, jede i pije. Piće koje se tom prilikom popije zove se prioranica. Uz piće se i moli: „Srećno veče i večera i mi oko večere; srećna prioranica! Da nam Bog da rodinju da je u zdravlju saberemo!“. To što se petao klao kad se sejalo posle oranja i žetve ima svoj koren u predikciji vremena.

U Rusiji kosti petla se čak zakopavaju u zemlju, uz reči „Dajem vam ga s glavom, nogama i kostima, primite ga!“. U Azbukovici se između dve Gospojine zakopava živa pastrmka da bi zemlja što bolje rađala i da grad ne udari na zemlju. Riba se zakopava iz očigledne povezanosti sa ribljom plodnošću koja bi trebalo da pređe i na zemlju. U Jadru vlada mišljenje da ako bi se riba zakopala u zemlju, grad bi pobio ceo svet.

Tekst napisala Nataša Ilić

Izvor: rokselana.com