Živeo sam dosta, jer usled svih jada

hodam, ali nema ruku da se pruže,

jer se jedva smešim deci što me kruže,

jer ni miris cveća ne vedri me sada;

jer u pramaleće, sred božanskog slavlja,

posmatram, duh tužan, sav taj zanos sveži,

jer je čas kad čovek ispred dana beži,

avaj! jer u svemu skriven bol se javlja;

jer u meni nada poražena osta,

jer u ovo vreme mirisa i ruža

mrem, kćeri, u senci što ti pokoj pruža,

jer srce je mrtvo, živeo sam dosta.

Zemaljsku sam dužnost ispunjavao svuda.

Tu je moja brazda. Tu je klasja smotak.

Živeh smešeći se, uvek samo krotak,

uspravan, al’ nagnut prema rubu čuda.

Služio sam, bdeo: činih što sam mogo,

i videh da često bol moj podsmeh budi.

Začuđen sam kad me mržnjom sretnu ljudi,

jer patio ja sam i radio mnogo.

U zemaljskom hapsu, gde mru krila mnoga,

ne plačući nikad, padajuć na ruke,

sumoran, iscrpen, podnoseći muke,

nosio sam alku lanca večitoga.

Sada, moj se pogled sklapa sve snenije;

ne mičem se više kad me neko zove;

ispunjen sam jadom, mrtvilom, ko čovek

ustao pre zore, a spavao nije.

Ja ne slušam više, sred lenosti crne,

reči nezahvalnog što me vređat može.

O, otvori najzad vrata noći, Bože,

da nestanem sasvim, da mrak me ogrne!

---

Lat. Veni, vidi vixi – Dođoh, videh, proživeh

Pesmu napisao Viktor Igo, francuski pisac (1802-1885)

Iz knjige „Pesme“ Viktor Igo, Beograd: Rad, 1969.