Najdirljivija istorija u životu Vladimira Majakovskog dogodila se u Parizu, kada se zaljubio Tatjanu Jakovljevu. Nisu imali ništa zajedničko. Ruska emigrantkinja, oblikovana, usavršavana i vaspitavana stihovima Puškina i Tjutčeva, nije shvatala ni reč od iseckanih, žestokih, pokidanih stihova modernog pesnika “ledolomca” iz Sovjetskog Saveza.

U suštini ona nije shvatala ni jednu njegovu reč – čak ni u stvarnom životu. Besan, bezrezervan, živeći zadnjim dahom, on ju je uplašilo svojom neobuzdanom strašću. Nije je dirnula ni njegova pasja odanost, nije je facinirala ni njegova slava. Njeno srce je ostalo netaknuto. I Majakovski se vratio sam u Moskvu.

Od ove munjevite i neodržive ljubavi njemu je ostala tajna tuga, a nama čudesna pesma “Pismo Tatjani Jakovljevoj” sa rečima: ” Uprkos svemu jednom ću te dobiti – samu ili zajedno sa Parizom!”

Njoj je ostalo cveće. Ili tačnije – Cveće. Sav honorar od nastupa, u Parizu, Vladimir Majakovski je stavio u banku na račun poznate pariske cvetne firme pod jedinim uslovom da nekoliko puta nedeljno isporučuju Tatjani Jakovljevoj buket najlepšeg i najneobičnijeg cveća – hortenzija, parma ljubičica, crnih ruža, čajevka, orhideja, astera ili hrizantema.

Renomirana pariska kompanija dobro je ispunjavala uputstva ekstravagantnog klijenta – i od tada, bez obzira na vremenske prilike i godišnje doba, iz godine u godinu na vratima Tatjane Jakovljeve kucao je isporučilac sa buketima fantastične lepote uz jednu istu frazu: “Od Majakovskog.”.

Majakovski je umro ‘30-e godine – ta vest ju je zapanjila, kao udar neočekivane jačine. Već se privikla na to da on redovno ulazi u njen život, već se navikala na saznanje da je on negde tamo i šalje joj cveće. Nisu se viđali, ali činjenica da postoji čovek, koji je toliko voli, uticala je na sve što joj se dešavalo.

Nije čak ni znala kako dalje da živi – bez te bezumne ljubavi, rastopljene u cveću. Međutim, u uputstvima koje je ostavio zaljubljeni pesnik cvetnoj kompaniji, nije bilo govora o njegovoj smrti. Sutradan na njenom pragu pojavio se isporučilac sa prelepim buketom i istim rečima: ” Od Majakovskog.”.

Kaže se da je velika ljubav jača od smrti, ali ne uspeva svakome da otelotvori ovu izjavu u stvarnom životu. Vladimiru Majakovskom se dalo. Cveće su donosili i ‘30-e godine kad je umro, i četrdesetih, kada je već bio zaboravljen. Tokom Drugog svetskog rata, za vreme nemačke okupacije Pariza, ona je preživela samo zato što je prodavala na bulevaru te raskošne bukete.

Pošto je svaki cvet bio “ljubav”, bukvalno su je tokom nekoliko godina njegove reči ljubavi spasile od gladi. Potom su savezničke snage oslobodile Pariz, zatim je zajedno sa svima plakala od sreće kada su Rusi ušli u Berlin – a buketi su joj i dalje stizali. Isporučioci su joj starili pred očima, smenjivali su ih novi, i jedni i drugi su već znali da su deo velike legende – male, ali bitne. I već kao parolu, koja im daje propust u večnost, govorili su, osmehujući se osmehom zaverenika: ” Od Majakovskog”.

Cveće od Majakovskog postalo je već i u Parizu istorija. Da li je istina ili lepa izmišljotina? Jednom krajem sedamdesetih, sovjetski inženjer Arkadij Rivlin koji je čuo ovu priču u mladosti od svoje majke, bio je u Parizu.

Tatjana Jakovljeva još uvek je bila živa, i sa zadovoljstvom je primila svog zemljaka. Dugo su pričali o svemu i svačemu uz čaj i kolače. U tom udobnom domu cveće je bilo svuda – kao počast legendi, bilo mu je neprijatno da pita sedu carsku damu o svojoj romansi iz mladosti: mislio je da je to neprikladno. Ali u jednom trenutku, ipak nije izdržao, pitao je da li je istina to što pričaju da ju je cveće od Majakovskog spasilo tokom rata? Je li to lepa bajka? Da li je moguće da toliko godina …

Pijte čaj – rekala je Tatjana – pijte čaj. Žurite li negde?
I u tom trenutku na vratima se čulo zvono … Nikada u svom životu nije video tako raskošan buket, iza kojeg se jedva vidio isporučilac, buket zlatnih japanskih hrizantema, koje su ličile na klastere sunca. A iza tog ogromnog blistavog buketa čuo se glas isporučioca koji je izgovorio: “Od Majakovskog”.

Vladimir Majakovski je najistaknutija pesnička ličnost ruskog futurizma i prvih godina revolucije i sovjetske vlasti. Bio je osoben kao ličnost, kao pojava, kao pesnik. Od početka je bio buntovne i dinamične prirode, otvoren u nastupima i raspravama, čovek protesta i dinamičnog shvatanja života. Kao pesnik bio je inovator, uveo je u poeziju leksiku ulice, ekstatičan ton, eksplozivan jezik, neobičan rečnik, citate, nove žanrove poeme .

Izvor: etar.rs