Čangrizavi starac

Na gerijatrijskom odeljenju staračkog doma umro je čika, za kog su gotovo svi mislili da za sobom nije ostavio ništa. Međutim, nisu ni slutili da greše i to mnogo. Mak Filiser je bio poseban starac.

Posle smrti, medicinske sestre su pakovale starčeve stvari i među njima pronašle jednu pesmu čiji kvalitet i sadržaj su toliko impresionirale sestre, da su njene kopije pokazale i ostalim zaposlenima. Bilo je potrebno malo da se ova pesma proširi po čitavom svetu. Uverite se i sami u njenu jednostavnost i dirljivost.

profimedia-0164655435

Čangrizavi starac

Šta vidite sestre?… Šta vidite?
Šta mislite… kad gledate u mene? Džangrizavog starca… ne posebno mudrog,
Nesigurnog po navici… sa pogledom koji luta?
Kome hrana curi… a on ne odgovara,
Kada glasno kažete… volela bih da se potrudiš!
Koji naizgled ne primećuje… stvari koje činiš.
I koji uvek gubi… cipelu ili čarapu?
Koji, opirao se ili ne… pušta da radiš po volji,
Sa kupanjem i hranjenjem… da ispuniš dugi dan?
Da li to misliš?… Da li to vidiš?
Onda otvori oči sestro, jer ne gledaš u mene.
Reći ću ti ko sam… dok sedim ovde tako mirno.
Dok radim šta želiš… dok jedem po tvojoj volji.
Ja sam desetogodišnje dete… sa ocem i majkom,
Braćom i sestrama… koji vole jedni druge.
Mladić od šesnaest… sa krilima pod petama
Koji sanja da će uskoro… ljubav da spozna.
Mladoženja od skoro dvadeset… moje srce poskakuje.
Sećam se zakletve… koju sam obećao da ću održati.
Sa dvadeset i pet, sad… imam svoju decu.
Koja me trebaju da ih vodim… i srećan, topao dom obezbedim.
Čovek od trideset… Moja deca rastu brzo,
Vezani jedni za druge… vezama koje će da traju.
Sa četrdeset moji mladi sinovi… su odrasli i otišli,
Ali moja žena je pored mene… da osigura da ne žalim.
Sa pedeset, ponovo… bebe se igraju oko mojih kolena,
Ponovo znamo decu… ja i moja voljena.
Mračni dani su preda mnom… moja žena sad je mrtva.
Gledam u budućnost… i tresem se u strahu,
Pošto moja deca sada… imaju svoju decu.
I mislim o godinama… o ljubavi koju sam znao.
Sad sam star čovek… i priroda je okrutna.
Šala je učiniti da starost… izgleda budalasto.
Telo, ono se raspada… snaga i gracioznost, napuštaju me,
Samo kamen ostaje… tamo gde je nekad srce bilo.
Ali unutar ove stare lešine, mladić i dalje boravi.
I sa vremena na vreme… moje ranjeno srce naraste,
I sećam se radosti…i sećam se boli.
I volim i živim… život ispočetka.
Mislim na godine, premali ih je broj… koje su prošle prebrzo.
I prihvatam prostu činjenicu… da ništa ne može da traje.
Zato otvorite oči ljudi… otvorite i vidite.
Ne džangrizavi starac.
Pogledajte bliže… vidite… MENE!


Izvor: srbijadanas.com

Posted on 30. juna 2020., in Preporuka, Priče, pesme, intervjui. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: