Zbogom, Mašto moja!
Zbogom mili druže, ljubavi!
Ja odlazim, ne znam kuda,
niti kakvoj kobi, ni da li ću te opet videti.
Zbogom dakle, Mašto moja.

Na kraju – daj da se osvrnem na tren;
Sve sporije, sve slabije otkucava sat u meni,
odlazak, sumrak, i uskoro srce staje.

Dugo smo zajedno živeli, radovali se, milovali;
Divno! Sada se rastajemo, zbogom Mašto moja.

Pa ipak, da se ne zaletim;
Zaista, dugo smo živeli, spavali, častili se,
stvarno se stopili u jedno;
Dakle, ako umiremo – umiremo zajedno (da, ostaćemo jedno),
gde god da idemo, zajedno idemo u susret onome što biva,
mozda će nam tamo biti bolje i lepše,
možda ćemo nešto naučiti,
mozda me to sada u stvari ti navodiš na ove istinske pesme (ko zna),
mozda to ti bravu smrti pokrećeš, okrećeš…
Zato sak konačno zbogom – i zdravo – Mašto moja.

Volt Vitman (1819-1892)