Sve se zbilo pre skoro  pet hiljada godina, posle Velikog potopa.

Gilgameš – čije ime znači „onaj koji je video dubine“ – upravo je bio krunisan za kralja u Uruku. Taj  grad je bio veličanstven. Uzdizao se na istočnoj obali Eufrata. Ruševine grada su otkrivene 1844. godine oko dvesta kilometara jugoistočno od Bagdada, u današnjem Iraku, što je nesumnjiv dokaz da je taj vladar postojao. Danas znamo da je bio ne samo veliki ratnik nego i filozof. Bio je svedok smrti svojih roditelja i nekoliko prijatelja i uvideo je da je zub vremena neumoljiv i strašniji od rata. Svi, bogati ili siromašni, vojnici ili seljaci, ostaviće kosti u grobu. On takođe. I ta izvesnost ga je prestrašila.

Jednog dana je odlučio da poveri svoje strahove Šamašu, svom kumu. On je bio razborit i odgovoran čovek, i sažalio se na njega. „Sine moj“, tiho mu je rekao, „kad su bogovi stvorili ljudski rod, osudili su nas da budemo smrtni i tako su napravili od nas ne samo nesavršena stvorenja nego i vrstu kojom lako mogu da upravljaju. Oni su život zadržali za sebe i to se, nažalost, ne može ispraviti.“ Šamaš je onda taktično preporučio Gilgamešu da zaboravi sve to i da uživa dok može u darovima svog postojanja. „Veseli se i danju i noću“, bio je njegov jedini savet. „Uživaj dok možeš. To je sve što ćeš dobiti.“

Pošto mu nije bilo druge, Gilgameš je doslovno poslušao taj savet i počeo da u kraljevstvo uvodi zakone koji su ga stavili u povlašćen položaj u odnosu na podanike. Najteže im je padalo kraljevo pravo da prvi legne sa devojkom koja se udavala na teritoriji pod njegovom vlašću. Nije računao da će narod zbog toga pobesneti toliko da će ljutiti krici privući pažnju i samih bogova i da će oni prvi put svratiti pogled na njega i poslati mu kaznu da iz nje izvuče pouku. Poslali su na Zemlju veštačkog čoveka, stvorenje s tetivama od bakra, snažnog kao „kamen koji je pao s neba“, da se bori s njim i odvrati ga od njegovih pustolovina. To stvorenje su nazvali Enkidu. Ali nasuprot svemu što su predvideli, Enkidu i Gilgameš su se sprijateljili. Obojica su prepoznala jedan u drugome velikog ratnika, i, na iznenađenje bogova, zapodenuli su razgovor.

Jedne zvezdane noći, kao dokaz tek sklopljenog prijateljstva, Gilgameš je priznao svom novom drugu da se užasno boji smrti. Okrio mu je plan da potajno otputuje do kraljevstva Anu, domovine stvoritelja ljudi, i nameru da od njih traži da mu vrate besmrtnost koju je, po pričama iz doba pre Potopa, nekada imala naša rasa. U tim tekstovima je zapisano ime jedinog čoveka koji je zaslužio da ne umre. To je bio još jedan kralj neobičnog imena Utnapištim, i on će sasvim sigurno moći da im otkrije recept večnog života.

I tako su se njih dvojica zaklela da će ga pronaći. Putovali su zemljama u koje je ljudima bilo zabranjeno da uđu, pobedili strašna čudovišta i savladali hiljade iskušenja i klopki kojima su im bogovi preprečili put. Ali ne zavaravajmo se. Ne bi oni uspeli da naprave ni korak na onome svetu da Gilgamešu nije potajno pomagao bog Enki, koji je opštio s njim pomoću kamenova…

Zahvaljujići kamenovima Gilgameš je prošao najteža iskušenja i ispite. Golim rukama je savladao oklopljena stvorenja, pleme ljudi-škorpiona pa čak i dva ogromna lava, čija smrt je postala simbol koji ga najbolje prikazuje: čovek snažno stiska zveri savladane snagom mišića.

Kad je Gilgameš napokon pronašao Utnapištima u jednom veštačkom vrtu, u nekom predelu na onome svetu, taj starac koji je video pet hiljada leta pristao je da sasluša njegovu molbu.

Gilgameš, iscrpljen, skoro bez daha, imao je još samo toliko snage da mu postavi jedno pitanje. Pitanje pažljivo zapisano na jedanaestoj glinenoj tablici epa, na koje je Utnapištim pristao da odgovori pošto se prilično dvoumio: „Kako si zadobio večni život?“

Iz knjige „Izgubljeni anđeo“ koju je napisao španski pisac Havijer Sijera (Laguna, str. 140-142.)

Ep o Gilgamešu možete pročitati ovde.