Vekovima pre nego što se rodio Gilgameš, Utnapištim je vladao drugim velikim gradom, koji su pijuci arheologa otkopali i tako potvrdili da je stvarno postojao. U doba najvećeg procvata tog grada, najranije civilizacije su već gotovo preovladale u Aziji i Africi. No u to vreme pre Velikog potopa, bog Enlil je odlučio da sprovede svoj plan o uništenju naše vrste. Razočarala ga je izopačenost ljudi. Isto kao biblijskog Jahvea.

I imao je svojih razloga: bili smo buntovni, nismo se povinovali njegovim željama, a pre svega, delovali smo mu bučno i tvrdoglavno.

Zavera koju je skovao da nas uništi bila je toliko okrutna da je naterao ostale bogove da se zakunu da je neće otkriti nijednom smrtniku. Za Enlila, srž problema je ležala u brakovima između bogova i „kćeri čovečijih“. Njihovo mešanje, rekao je, iskvarilo je našu vrstu. Učinilo nas je častohlepnim, neposlušnim, i što je još gore, sve snažnijim i pametnijim. Počeli smo previše da ličimo na njih, pa je bog nad svim bogovima, gospodar neba, vetra i oluje, odlučio da osujeti taj opasan genetski uspon. Smislio je drastično rešenje: pokrenuće klimatsku katastrofu planetarnih razmera i zauvek nas zbrisati sa lica zemlje.

Samo jedno božanstvo se usprotivilo tom planu: Enlilov brat Enki. Taj bog je prema nama osećao nešto više od poštovanja. Njemu delimično dugujemo to što smo se raširili po Zemlji. Enki nam je poslao čuvare i dozvolio im da imaju porod sa našim ženama. Hteo je da poboljšta našu rasu i da nas prosveti. Ali kad je dobio prve vidljive rezultate i kad su se pojavile prve složenije ljudske zajednice, Enlil je hteo da nas spali ognjem. U nama je video potencijalne neprijatelje. Stvorenja obdarena inteligencijom koja će, pre ili kasnije, postati ravna njegovoj.

Enki se mnogo zabrinuo. Kako da spreči naše uništenje a da ne izda brata, vrhovnog boga?

Kako da postupi a da ne uvredi sopstvenu vrstu?

Malo pre dana D, kada su se već mogli uočiti prvi simptomi da je naša atmosfera promenjena, dobronamerni Enki je pronašao rešenje. Znao je da ne može da opomene Utnapištima obraćajući mu se oči u oči a da ne pogazi zakletvu. Ali šta ako taj čovek „slučajno“ dozna za planove njegovog brata? Rečeno – učinjeno. Naš dobročinitelj je pronašao dovoljno velik zid u centru grada, i čučnuo iza njega da sačeka da tuda prođe kralj. Kad se on pojavi, napraviće se da priča nešto drugo i upozoriće ga.

I taj dan je došao.

„Kućo od trske, kućo od trske! Zidu, zidu! Kolibo od trske, čuj!“, povikao je Enki, zaklonjen iza zida. „Sagradi drvenu kuću, podigni je u lađu! Ostavi bogatstvo, traži život, prezri posedovanje, spasi život. Donesi u lađu životno seme svake vrste!“*

Mada je Utnapištim istog trena prepoznao glas svog boga, nije ga i video. Zbunjen, smeten zbog onoga za šta je poverovao da je razgovor koji nije bio za njegove uši, vratio se u dvor ubeđen da taj incident treba da protumači kao znak. Za kratko vreme je sagradio ogroman brod, bez pramca i krme, bez palube i jedara, zaštićen oklopom, koji će kao sanduk ploviti pučinom. Dvanaesta tablica Epa o Gilgamešu šturo opisuje užas koji je zatim nastao, ali pominje da je nevreme besnelo danima i noćima i poplavilo kreljevinu Šurupak, bacajući kraljevu posadu u najdublji očaj. Međutim, gora sudba je zadesila one koji se nisu popeli na brod. Svi su se podavili dok je zemlja do tada poznata kralju nestala ispod vode.

Kad je najgore prošlo, sanduk sa preživelima nasukao se na vrhu neke planine. Priča se da se zaglavio na ivici provalije, i da je jedan kraj broda lebdeo iznad bezdana. Čekali su sedam dana, ne usuđujući se da kroče nogom na taj vrh, a onda je kralj Utnapištim naredio da napuste lađu i nastane sve kopno na koje naiđu. Tad se rodila, ili bolje rečeno ponovo rodila, naša vrsta.

Iz knjige „Izgubljeni anđeo“ koju je napisao španski pisac Havijer Sijera (Laguna, str. 156-158.)

*Ep o Gilgamešu, prevod Stanislav Preprek