Ljudi kojima sijaju oči. Onako odistinski. I mene nahrane lepše od sarme. Lepše čak i od zeljanice me nahrane kad ih vidim.

Volim da vidim ljude sa sjajem u očima. Volim da ih gledam. Volim da me gledaju.

Volim da budem u njihovom društvu.

Ko su ljudi sa sjajem u očima?

Da li su oni uvek srećni? Da li im uvek ide dobro u životu? Da li su oslobođeni svih problema pa im se može da im oči sjaje?

Ljudi sa sjajem u očima jesu uvek srećni.

Srećni su i kad su tužni. I kad su ljuti. I kad im ne ide sve kako žele. I kad se uplaše. I kad se zapetljaju.

Uvek su srećni.

Ljudi sa sjajem u očima su srećni zato što su živi.

Oni vide život i njegovu veličanstvenost čak i kada nije lako.

Baš to, što vide život, što gledaju u život čak i kroz probleme i prepreke, baš to im daje sjaj u očima.

Ljudi sa sjajem u očima žive na jednom veoma posebnom mestu. Oni žive u sadašnjem trenutku. Oni vide ljude i cveće i drveće i pse i mačke… oni sve vide. I to što vide ono što jeste, sada i ovde, to im daje sjaj u očima. Od toga njihove oči sjaje.

Ljudi sa sjajem u očima ne govore „život nije fer, ja zaslužujem bolje.“

Ne, oni prihvate to što su dobili i od toga naprave umetničko delo.

Ljudi sa sjajem u očima shvataju da je život umetničko delo, i da su oni umetničko delo. I vredno, svaki dan po malo, od toga što im je dato, kreiraju lepotu.

Ljudi sa sjajem u očima vide lepotu u jednostavnosti, u običnosti i u sitnicama.

Pa se ta lepota koju vide preliva u njihova srca. A od toga oči sjaje.

O kako lepo oči sjaje kada se voli život, i kada se živi, slobodno. I hrabro. Onako odistinski.

Jelena Pantić, odlomak iz knjige Putovanje u središte srca, str. 1-2