Kad neko umre, kažu, duša se sretne sa najtežom kušnjom svoga postojanja. Pre nego što se uzdigne ka višoj dimenziji, tvrde, biva odvedena pred nekakvu „crnu kutiju“, sud bez oblika i veličine u kome se nakupilo sve što je ta duša učinila u svom telu počev od dana kad mu je presečena pupčana vrpca a pluća prvi put udahnula vazduh. Ono što duša iskusi kad se nađe pred tom posudom nadmašuje svako čulno iskustvo. Svest najednom utone u nešto nalik ponovo stvorenom životu u kome može da gleda sebe sa strane i da se procenjuje pogledom tuđih očiju. Nasuprot onome što kažu velike religije, na tom stepenu nema sudija. Ni sudova. Kao ni očiju koje bi nas primorale da prihvatimo ili ne prihvatimo viđeno. Ništa od toga nije potrebno. Duša pušta da iz nje istekne čista energija i kadra je da sama prosudi šta je naučila dok je bila zarobljena u telu. Potom, kad se podseti svega što je proživela, krenuće putem najsrodnijim svom treperavom stanju.

Jedino dobro u tom procesu jeste otkriće da i sa one strane postoji put. Uzlazan ili silazan, to zavisi. Jer i raj i pakao su, konačno, plod tog krajnjeg sažetog ponavljanja; duševno stanje u kome ostajemo posle procene da li je u našem životu bilo više uspeha ili poraza, vrlina ili grešaka, duha ili čvrste materije.

Svi smo mi – svejedno kojoj smo veri pripadali – nekad čuli priče o tom trenutku. I mada su nas verske vođe zbunile najavljujući nam strašan sud, velika razrešenja od grehova pa čak i da će mrtvi vaskrsnuti, ja mogu da posvedočim jedino da je epizoda sa „ponovnim proživljavanjem“ stvarna.

Iz knjige „Izgubljeni anđeo“, španskog pisca Havijer Sijere, str. 106-107 (Laguna, 2012)