Ispred svog vremena

Žena čudesnog karaktera, spiritualistkinja, borac za ženska prava i radne reforme, zagovornica slobodne ljubavi (sloboda za žene da se udaju, razvedu i rađaju decu bez osude, socijalnih ograničenja ili mešanja države), Victoria Woodhull je prva žena koja se kandidovala za predsednicu SAD-a.

Dok su se drugi molili da bolji dani dođu, ja sam radila na tome.

Print

Rođena davne 1838. godine u ruralnom gradiću u Ohaju kao sedmo od desetoro dece. Otac joj je bio prevarant zbog čije prevare sa osiguranjem su morali da napuste grad a ona sama da napusti školovanje. Bila je bliska sa najmlađom sestrom Tennessee Claflin sa kojom kasnije započinje i biznis.

Od rane mladosti, Victoria je pokazala vidovnjačke i spiritualističke moći i na taj način je zarađivala novac za porodicu. Veći deo mladosti je provela putujući sa porodicom i radeći kao medij. Da bi izbegla brutalnost svoga oca, sa 15 godina je pobegla, i udala se za Canninga Woodhull, sa kojim je imala dvoje dece. Zbog teške naravi svoga muža, alkoholizma i stalnih prevara, nakon jedanaest godina braka ona odlučuje da se razvede. Victorija je od rane mladosti imala i drugačije stavove i uverenja. Njeno bračno iskustvo samo ju je dodatno podstaklo da na ljubav i prava žena gleda na drugačiji način. Želela je da žene imaju slobodu izbora. Da slobodno mogu da odluče da napuste partnera, da budu samohrane majke, želela je da se društvo edukuje kako bi se zbog neznanja sprečilo dalje uništavanje čovečanstva.

Ubrzo nakon razvoda od prvog muža upoznaje pukovnika Jamesa Harveija Blooda, koji je tokom građanskog rata služio u vojsci Unije u Missouriju. Oni se zajedno sa njenom sestrom 1868. godine sele u Njujork gde sve više počinje da se bavi aktivizmom i borbom za prava žena.

U Njujorku upoznaje bogatog magnata Corneliusa Vanderbilt-a kome postaje duhovna savetnica. Kao znak zahvalnosti za psihičku podršku i utehu koju mu je pružala, on odlučuje da finansira njene i sestrine poduhvate pa tako njih dve postaju prve žene koje su pokrenule brokersku kuću – Woodhull, Claflin & Compani – i tako zarađivale bogatstvo i sticale ugled.

Verovala je u moć finansijske nezavisnosti žena. „Sposobnost žene da zaradi novac je bolja zaštita od tiranije i brutalnosti nego pravo žene da glasa.“

Zahvaljujući novcu koji su na taj način zaradile njih dve odlučuju da pokrenu radikalnu publikaciju Woodhull i Claflin’s Weekly, časopis u kome slobodno izražavaju svoje ideje i stavove o socijalnim reformama, uključujući žensko izborno pravo, kontrolu rađanja i slobodnu ljubav. Njihov časopis je objavio i prvi engleski prevod Komunističkog manifesta Karla Marksa i Fridriha Engelsa.

Kao velika zagovornica ženskih prava, Woodhull je često javno govorila o tome. Prisustvovala je i konvenciji za ženska prava 1869. godine, a nedugo zatim se sprijateljila sa kongresmenom Massachusetts-a Benjaminom Butlerom, od koga je dobila poziv da govori pred Kongresom 1871. godine. Ona je tada izjavila da žene već imaju pravo glasa prema 14. i 15. amandmanu. Tvrdila je da su žene građani, “a građanin koji je oporezovan takođe bi trebalo da ima pravo glasa u vezi sa porezom.” Isticala je i to da su nam u politici i na vlasti potrebni „oni koji će nas osloboditi pogubnih navika i pokvarenih apetita“. Iako je komitet odbacio njene ideje, ona je postala liderka među borcima za prava. Priključila se Nacionalnom udruženju za pravo glasa žena i bila je nominovana za predsednicu Stranke za jednaka prava.

U svom govoru Istina će nas osloboditi iznosi sledeća uverenja:

„Da, ja sam Free Lover. Ja posedujem neotuđivo, ustavno i prirodno pravo da volim koga god hoću, da volim koliko god dugo ili kratko to trajalo i da menjam tu ljubav svaki dan, ako mi tako odgovara, a sa tim pravom ni ti, ni bilo koji zakon, nemate pravo da se mešate. Ja imam pravo tražiti slobodno i neograničeno ostvarivanje tog prava, a vaša je dužnost ne samo da ga priznate, već, kao zajednica, da vidite da sam ovim pravom zaštićena. Verujem da sam potpuno shvaćena, jer mislim upravo to, i ništa manje!“

U želji da se izbori za svoje ideje i za sve ono u šta je verovala, 1872. godine, skoro 50. godina pre nego što će žene ostvariti pravo glasa, ona se kandiduje za predsednicu SAD-a. Time je postala meta optužbi, osude i javnih napada. Zbog otvorenog zalaganja za slobodnu ljubav, zbog slobodnog izražavanja svojih nekonvencionalnih stavova (borila se i za legalizaciju prostitucije), kao i zbog teksta koji je razotkrio ružnu istinu o ljubavnoj aferi čuvenog sveštenika Henry Ward Beecher-a, biva uhapšena. Tako je prva kandidantkinja za predsednika izborni dan provela u zatvoru. Oslobođena je optužbi, ali samo hapšenje kao i razni natpisi u novinama ostavili su velikog traga na njenu reputaciju. Harriet Beecher Stove, autorka knjige Ujka Tomina koliba, nazvala ju je „bestidna veštica“ i „odvratna zatvorska ptica“, a ilustrator Thomas Nast ju je prikazao kao „Gospođu Satanu“.

Pored svega ovoga, nju su odbacile i njene saborke, borkinje za prava žena koje su je veličale i gledale kao liderku. One su čak savetovale britanske predstavnice da se ne sastanu sa njom jer kako su napisale u pismu „obe sestre su razvratne i nepristojne“. Štaviše, kada su Susan B. Anthony, Elisabeth Cady Stanton i Matilda Joslyn Gage objavile sveobuhvatnu istoriju pokreta ženskog glasa, Viktoriju su u potpunosti izostavile.

Nakon svih ovih dešavanja 1876. godine, drugi muž je napušta, ubrzo nakon toga Wanderbilta umire i ona i sestra odlaze u Englesku. Ovde je upoznala svog trećeg muža, bogatog bankara sa kojim je bila sve do smrti. Veći deo svog vremena ovde provela je pišući. Njena dela iz ovog perioda uključuju Scientific Propagation of the Human Race, Garden of Eden: Allegorical Meaning Revealed, The Human Body the Temple of God. Zajedno sa čerkom Zulu, objavljivala je i časopis The Humanitarian – A Monthly Magazine of Sociology od 1892. do 1901. godine, i nastavila je aktivno da širi svoje stavove i uverenja po pitanju prava žena. Govorila je da žene imaju „moć regeneracije čovečanstva“ i da su „deca današnjice budući građani čije će vrednosti biti kako kvaliteti koje su nasledili tako i kvaliteti koje su stekli edukacijom i iz okruženja.“

Umrla je u 88. godini života ostavivši veliko nasleđe i otvoren put za dalji razvoj budućim generacijama.

„Nema veze ko ste ili šta ste, stari ili mladi, crni ili beli, pagani, Jevreji ili Hrišćani, želim da vas volim i da se svi volimo…“


Napisala Ana Stambolić

Izvor: Soulfood.rs

Posted on 30. novembra 2019., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: