Ne umem da živim – Branislav Petrović

Ne umem da živim a živi mi se,
kad umrem rodiću se čini mi se.

O bože bože šta učini tvoj sin,
ti mu dade liru on je okači o klin.

I jauknu strašno ko niko pre njega,
odričući se i pesme i sebe i svega.

Srbija je zemlja u kojoj za pića
pesnike tuku za nova otkrića.

kul-branina

Kad postignem cilj i dospem u tminu,
nek se zna da nisam im`o otadžbinu.

Vreme je svemoćno ono zvezde melje,
da se zna da nisam im`o roditelje.

Pa i majku svoju najsvetiju zoru
sam sam izmislio kao metaforu.

Majku to sazvežđe što kroz beskraj brodi
dugo sam molio da me živog rodi.

I rodila me živog ko žarulju,
al me bez oružja pustila u rulju.

I budući da sam prvi put van tmine
ne umedoh da se branim od svetine.

I dotle je došlo o majko oprosti,
vraćam se natrag u tebe kroz kosti.

Samo sazvežđa mudra pamte u svom sjaju
kako mi je bilo tesno u beskraju.


Branislav Petrović (1937-2002)

Posted on 23. novembra 2019., in Preporuka, Priče, pesme, intervjui. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: