Ne umem da živim a živi mi se,
kad umrem rodiću se čini mi se.

O bože bože šta učini tvoj sin,
ti mu dade liru on je okači o klin.

I jauknu strašno ko niko pre njega,
odričući se i pesme i sebe i svega.

Srbija je zemlja u kojoj za pića
pesnike tuku za nova otkrića.

Kad postignem cilj i dospem u tminu,
nek se zna da nisam im`o otadžbinu.

Vreme je svemoćno ono zvezde melje,
da se zna da nisam im`o roditelje.

Pa i majku svoju najsvetiju zoru
sam sam izmislio kao metaforu.

Majku to sazvežđe što kroz beskraj brodi
dugo sam molio da me živog rodi.

I rodila me živog ko žarulju,
al me bez oružja pustila u rulju.

I budući da sam prvi put van tmine
ne umedoh da se branim od svetine.

I dotle je došlo o majko oprosti,
vraćam se natrag u tebe kroz kosti.

Samo sazvežđa mudra pamte u svom sjaju
kako mi je bilo tesno u beskraju.

Branislav Petrović (1937-2002)