Nikad se nisam na te bacio kamenom,
niti u svome duhu tvoj sjaj odricao;
I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom,
svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

Iz sviju stvari ti si u mene gledao,
tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju…
S bolom pred noge tvoje svagda se predao,
samo za tvojim žiškom sledio putanju.

A od tebe se nikad nisam odvajao,
stoga i ne beh samac u dnu svih osama…
Zbog tebe sam se kleo i za te kajao,
kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam ti bele svud crkve zidao;
I za molitve sam tvoje u zvona zvonio;
Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao;
I đavola sam crnog s tvog krsta gonio.

A ti što sazda sunca i plod oranice,
bio si samo Slutnja, bolna i stravična:
Jer svaka Istina duha znade za granice,
jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

Jovan Dučić