Ова прича ме подсећа на причу аргентинског писца Хорхе Букаја „Истинска вредност прстена“, позајмио сам књигу од рођаке пре пар месеци. Неке од прича су ме одушевиле. И сам покушавам писати и желим имати те приче у својој кућној библиотеци или на компјутеру, па сам преписао неке, једна од њих је и ова:

Хорхе Букај “Истинска вредност прстена”, заснована на сефардској причи из породичног предања… …” – Дошао сам учитељу, јер се осећам тако ништавно да не желим ничег да се прихватим. Кажу ми да сам бескористан, да ништа не умем добро да урадим, да сам неспретан и приглуп. Како да се поправим? Шта да учиним да ме више цене?… Не гледајући га, учитељ одговори:… – Много ми је жао, младићу. Не могу да ти помоћи, морам прво да решим свој проблем. Можда касније.- А потом, после мале станке, додаде:- Ако би ми помогао, брже бих решио своју муку и после бих можда могао да ти помогнем… – Ох врло радо, учитељу – промуцао је младић осећајући како је опет потцењен, а његове потребе запостављене… – Добро – наставио је учитељ. Скинуо је прстен с малог прста леве руке и, пруживши га младићу, додао:- Узми оног коња напољу и одјаши до пијаце. Морам да продам овај прстен да бих вратио дуг. Важно је да добијеш што је више новца могуће, а не прихватај мање од једног златника. Иди и врати се с новцем што пре…
Младић је узео прстен и отишао. Чим је дошао на тржницу, почео је да нуди прстен трговцима , који су га посматрали с извесним интересовањем, све док младић не би рекао колико новца тражи… Кад би младић затражио златник, неки су се смејали, други су се брецали у лице, а само је један старац био довољно љубазан да се потруди да му објасни како је златник сувише вредан да би се мењао за прстен. У жељи да му помогне, неко му је понудио сребрњак и бакарну посуду, али пошто је младић добио упутство да не прихвати ништа мање од златника, одбио је понуду… Након што је дотични комад накита понудио свим људима на које је на пијаци наишао, а било их је више од стотину, и утучен због неуспеха, попео се на коња и пошао назад… Колико је младић жудео да има златник који би предао учитељу, чиме би га решио брига, па коначно могао да добије савет и помоћ…
…Крочио је у просторију…- Учитељу – прозборио је – жао ми је. Није могуће добити што сте тражили. Можда сам могао да добијем два или три сребрњака, али мислим да никог не могу да преварим по питању праве вредности прстена… – То што кажеш је веома важно, млади пријатељу – одговорио је учитељ с осмехом.- Прво треба да сазнамо праву вредност прстена. Врати се на коња и отиди јувелиру. Ко би то боље од њега знао? Реци му да желиш да продаш прстен и питај га колико ти нуди. Али без обзира на одговор, немој му га продавати. Врати се с прстеном… Младић се врати на коња… Јувелир је погледао прстен на светлости свеће, проучио га је својом лупом, измерио га, а онда се обратио младићу:..- Момче, реци учитељу да ако жели одмах да прода прстен, сад му не могу дати више од педесет и осам златника… – Педест и осам златника?- ускликну мла…
– Да – одговори јувелир.- Знам, знам касније би за њега добили и седамдесет златника, али ако је хитно… Младић је узбуђено одјурио учитељевој кући не би ли му испричао шта се догодило… – Седи – рече учитељ пошто га је саслушао.- Ти си попут прстена: вредан и јединствен. То може проценити само прави зналац. Зашто онда очекујеш да ће у животу свако знати твоју праву вредност…”

Sviđa mi seSviđa mi se