Kažu, trenutak je potreban da vam se život promeni. Treptaj oka. Nekad na bolje, a nekad na gore. Da li vam se nekad desilo da uveče legnete normalni, a ujutru se probudite falični? Na žalost, meni jeste. Otišla sam na spavanje zdrava, normalna, a probudila se sutradan ušinuta, od bolova jedva da sam mogla da dišem. Da li sam se nezgodno okrenula ili sam se u košmaru čudno bacila, izvila, to ostaje misterija, ali činjenično stanje je da od tada više nisam bila ista. Ukočenost je prošla posle nedelju dana, ali kao posledica je ostala hronična bol.

I tako, muči mene to desno rame i ruka već poduže. Nekad više, nekad manje, ali tako već godinama. Sve se kao tešim, nije to tako strašno, mogu da izdržim. Samo da ne idem kod doktora. Nemojte pogrešno da me shvatite – nemam ja ništa protiv doktora, niti se plašim šta će da mi kažu, nego zaista ne volim domove zdravlja, bolnice, čekaonice, zakazivanja… Zato se mahom lečim sama. Kao i većina nas. Na žalost.
I tako, postavila sam sama sebi dijagnozu – ukleštenje nekog nerva u ramenom pojasu. Izučila sam studiozno koji se sve mišići i ligamenti svijaju oko zglobova i koske ramena, pa onda tražila po knjigama, internetu, pa našla neke zaista dobre savete i vežbe na Youtube kanalu. Ali, problem je što većinu zahvata koje tutorijali prikazuju, sama nikako nisam mogla da izvedem, pa sam maltretirala muža, da gleda zajedno sa mnom kako se to radi i da ponavlja korak po korak, ne bi li mi oslobodio pritiska taj nerv, za koji sam ja instiktivno osećala da je uklešten u ramenu.
– Slušaj ženo, nisam ja kiropraktičar! Ne znam ja ovo – pokušavao je da se izvuče moj muž.
– Vidim ja, ti mene ne voliš. Radije bi da ja trpim bolove, nego da mi pomogneš – ljutito sam odgovarala.
Mučenik, šta će. Bolje da posluša, nego da se svađa. A i šta mu teško?! Ja bih to uradila za njega. I jednostavne sam mu video snimke našla. Najbolji je onaj snimak sa nekim Bosancem koji se kiropraktikom bavi na buvljaku. Sve lepo čovek objasnio, za laike.
Čim ja nastavljam da pišem na ovu temu, jasno vam je da nismo baš bili naročito uspešni u mom izlečenju. Pošto je bol i dalje bio prisutan, reših da se okušam sa kiropraktičarem. Moj muž jedva to dočekao, samo njega više da ne maltretiram. Voziće me, reče, gde god kažem. Nađoh jednog, u našoj blizini, po preporuci moje drage tetke, koja je već bila njegov pacijent i kojoj je pomogao tamo gde doktori nisu mogli, pa tako i ja zakazah kod njega. On fin čovek, od svoje kuće napravio ordinaciju i čekaonicu. Ispred kuće red podugačak. Na zidu uramljene silne neke diplome. Pregleda on mene odokativnom metodom, pa reče: „Ligament u ramenu ti ne stoji na mestu. Moram da ga vratim. Ovo će malo da te boli.“ Zavrnu rukave čovek i poče prvo da mi maže rame sa konjskom mašću, pa nakon toga poče da ga namešta. Od bola sam svetluce videla. Kao u crtanom filmu. Posle toga nekom viljuškom sa strujom mi tretirao rame i rekao: „Namestio sam ga, ali miruj sa tom rukom nekoliko dana dok ne slegne sve kako treba. Moguće da će da te boli jedan period zbog nameštanja.“
Mirovala sam samo jedan dan, naravno. Na žalost, nemam luksuz da pored tri deteta, tri psa i dve mačke u kući više od toga odvojim da sačuvam sebe od posla u kući.
Da li mi je bilo bolje posle tretmana kod kiropraktičara?
Definitivno je oslobodio uklešten nerv, jer nisam više imala bolove u ruci, ali su se pojačali bolovi u ramenu. Sve mi je teže padalo da bilo šta podižem sa desnom rukom. Jednom tako, nedugo nakon tretmana kod kiropraktičara, u povratku sa posla, svratila ja do pijace, pa kupila bakaluk, jer ispraznio se frižider, a deca gladna. Natovarila se, kupila 4 litre mleka, 1 litar jogurta, 1 litar ulja, nekoliko kilograma različitog povrća i voća i svašta nešto još, pa zatim u prodavnicu hrane za ljubimce, pa kupila 2 kg suve hrane za pse, 2 kg suve hrane za mačke, jedno 6-7 konzervi, dve kese dental stika i još neke grickalice. Stigla jedva sa kesama do mamine kuće (koja je u blizini pijace) i tu pozvala muža kolima da dođe po mene. Ali, šteta je već napravljena. Postavila sam sebi novu dijagnozu – istegnuće i upala ligamenta. Naravno, opet sam se okrenula internetu i Youtube tutorijalima u fazonu Sama svoj doktor. Bezuspešno, naravno.
Reših, posle nekoliko meseci od toga, da odem konačno i do doktora. Kod lekara opšte prakse u Medicini rada nisam bila godinama. Toliko dugo da čak nisam mogla da se setim ni kako mi se izabrana doktorka zove. Kad sam konačno pronašla ko je, saznala sam da je na bolovanju i da moram kod nekog drugog doktora da idem. Ko bude hteo da me primi. Naoružam se ja strpljenjem i odoh u Medicinu rada da čekam. U 8h ujutru već sam bila u redu ispred ordinacije. Nakon više od dva sata čekanja, dođoh i ja na red za pregled. Primio me neki mlad, ljubazan doktor i upitao: “Vama ovo rame oduvek ovako krcka kad ga pokrećete?”
– Da, da, prezubljuje ono tako – rekoh ja, već naviknuta na bol.
Namrštio se i nije rekao ništa više, samo je napisao upute za laboratoriju, fizijatra i ortopedskog hirurga.
Analize odrađene, na redu je prvo fizijatar u bolnici.
Živim u mestu koje je oko 11 km udaljeno od bolnice, i zadesilo se da u danu kada mi je zakazan pregled, kao za baksuz nema ko da me vozi, pa sam krenula autobusom. Sama. Znate, meni orijentacija nije jača strana. Mnogo se oslanjam na druge, kad god idem negde. Kao mlađa sam bila odvažnija, samostalnija, ali već godinama živim ušuškana, oslonjena na muža, da me odveze tamo ili amo, da ne moram sama, tako da sada, kada dođem u situaciju da negde moram sama da idem, uhvati me neka blaga panika. Mislim da ni u bolnicu nikad sama nisam ušla.
– Ma lako ti je to, dođeš na prijavnicu i samo pitaš gde je Fizijatrija, objašnjava mi muž, kao nekoj osobi ometenoj u razvoju. Da ne kažem nešto još gore. On to tako da me uteši i ohrabri.
Naravno, uspela sam da dođem do bolnice sama (nisam baš toliko nesposobna), na prijavnici nigde nikog, pošto je pregled bio zakazan za posle podne. Lutala malo hodnicima (naša bolnica je dozidavana po principu lavirinta) i na kraju našla ono što sam tražila.
Čitam svašta o neljubaznosti medicinskih sestara i doktora, ali na sreću, ja sam uvek na one ljubazne nailazila, pa tako i ovde. Medicinska sestra, nasmejana, ljubazna, prozvala me i sa osmehom uputila kod jedne divne mlade doktorke, kojoj sam ja sve ono gore opisano ispričala, da bi ona prevrnula malo oči na moje samolečenje i odlazak kod kiropraktičala, ali moju samodijagnozu je potvrdila. Dala mi je lekove, fizikalnu terapiju strujom i savet da ruku dok traje terapija što manje koristim. Ponudila bolovanje, koje sam ja odmah odbila (prebirem u glavi koliko bi mi odbili od plate, a sledećeg meseca ide i naša slava i nekoliko čekova na naplatu) i zatim me poslala u ordinaciju pored, da mi zakažu termin za fizikalnu terapiju. Aparata za fizikalnu terapiju, kao i ljudi koji to rade, na žalost, malo je, zbog svima nama znane situacije sa medicinskim radnicima trenutno, tako da ono malo termina, sve je bilo popunjeno. Prvi slobodan tek za deset dana. Zakazah tada i izađoh iz bolnice. Majala se malo po gradu, naravno, kupovala neke gluposti, ali predveče stigla kući. Pričam sa mužem, čula sam da u našem mestu radi privatno fizioteraput, koji ima aparate za fizikalnu terapiju strujom, pa preračunavam u glavi šta mi se više isplati – da li da platim privatno tretmane kod njega, ili da plaćamo gorivo deset dana da bih terapiju radila u bolnici. E, sad ide smešan deo.
Pošto mi je papir sa uputima za terapiju ostao u bolnici kada sam zakazivala fizikalnu terapiju, pozovem ja bolnicu da bih pitala doktorku šta je tačno napisala, u slučaju da rešim da idem privatno. Javi se žena na centrali, ja pitam: “Mogu li da dobijem Fizijatriju?” Ona mi prebaci vezu, zvoni telefon, čekam da se jave na odeljenju. Javi se muški glas i razgovor je tekao dalje ovako:
– Dobro veče. Mogu li da dobijem doktorku Jasnu?
– Doktorka trenutno nije tu. Nikola ovde. Recite?
– Bila sam kod kod vas danas i doktorka mi je prepisala da dolazim na elektro terapiju, pa sam htela nešto da je pitam. Mogu li onda sestru Ivanu da dobijem?
– Gospođo, mi nemamo ovde nijednu sestru Ivanu.
– Kako nemate? Pa sa sestrom Ivanom sam danas pričala (baš sam se lepo ispričala sa njom, dok mi je overavala recept – ispostavilo se da imamo zajedničku prijateljicu).
– Ne, pogrešili ste, nemamo mi nijednu sestru Ivanu na odeljenju.
– A kako se zove sestra koje radi zajedno sa doktorkom Jasnom?
– Gospođo, lepo Vam kažem, nemamo mi nijednu sestru Ivanu na Psihijatriji – reče već iznervirani medicinski tehničar.
– Psihijatriji? Pa ja sam tražila Fizijatriju!
I počeh da se smejem. I on poče da se smeje.
– Psihijatrija mi definitivno još uvek nije potrebna – rekoh smejući se od muke. Izvinite, pogrešili su na centrali. Ja tražila Fizijatriju, a oni valjda čuli Psihijatriju.
– Slično Vam je to, gospođo – reče medicinski tehničar smejući se. Fizijatrija/Psihijatrija. Niko od nas ne zna kada će da mu zatreba.
– Doviđenja. Pokušaću ja ponovo na Centrali – rekoh ja.
I tako ja završih razgovor sa medicinskim tehničarom. Sva sreća pa se ova zabuna dogodila posredstvom telefona. Zamislite da su me pogrešno čuli kada sam bila u bolnici i tražila gde je Odeljenje Fizijatrije. Još kažem: „ Prepisala mi doktorka elektro terapiju.“ Kuku meni…
Reših da ponovo pozovem bolnicu.
– Dobro veče. Bolnica? Možete li ovog puta da mi prebacite vezu na FI-ZI-JA-TRI-JU, a ne na PSIHIJATRIJU kao malo pre? Da ne dolazim ponovo u neprijatnu situaciju.

I tako, sad ću da krenem sa ovim elektro šokovima, ovaj, sa fizikalnom elektro terapijom ramena. Videćemo da li je to pravi put ka mom izlečenju i povratku utopijskom životu u kome živimo bez da nas nešto boli svakog dana. Ili da ponovo krenem sa pretragom tutorijala na Youtube kanalu. A, što Kinezi imaju dobre kiropraktičare! Samo kad bi moj muž hteo malo više da se potrudi, ništa više ne bih tražila.

Priču napisala Renata Minić