Kada su se tetovaže prvi put pojavile u 1800-tim, smatrane su znakom kriminalnog ili devijantnog ponašanja. Danas su sve uobičajenije. Prema trenutnoj proceni, 38 odsto odraslih između 18 i 29 godina ima najmanje jednu tetovažu.
Zbog čega se neki ljudi odlučuju da urade tetovaže? Ovo pitanje istraženo je u poslednjoj studiji koju je vodio psiholog Lizel Node sa Univerziteta u Južnoj Africi (University of the Free State in South Africa).

Tačnije, ona i njeni saradnici želeli su da shvate zašto se neki studenti odlučuju da se tetoviraju ili pak ne tetoviraju, kao i da shvate njihovo gledište same prakse.
Da bi istražili ta pitanja, Node i njen tim započeli su sa regrutovanjem učesnika koji su bili stariji studenti na fakultetu i upisali se na studije psiholoških metoda. Učesnici su popunili upitnike koji su se raspitivali o njihovim iskustvima koja se odnose na tetovaže, uključujući da li su imali jednu ili više tetovaža, koliko njihovih prijatelja je imalo jednu ili više, razloge zbog kojih su imali jednu ili ni jednu i svoja mišljenja o tetoviranim pojedincima.
Node i njeni saradnici su takođe pozvali učesnike na novi intervju koji je dublje zašao u njihovo razumevanje tetovaža. Rezultati su bili upečatljivi. Većina učesnika (78%) nije imala tetovaže, kao i većina njihovih roditelja (92%) nije ih imala. Međutim, većina prijatelja učesnika (74%) jeste – a skoro polovina (47%) je razmišljala o tetovaži ili o još jednoj tetovaži. Razlozi učesnika da urade ili ne urade tetovažu bili su otprilike jednaki, 47% je odgovorilo pozitivno, a 50% je odgovorilo negativno.
Primarna motivacija za one koji su dobili tetovažu (25%) imala je veze sa njenim ličnim značenjem (poput obeležavanja značajnog iskustva ili borbe). Razlozi naših učesnika bili su poput „da sačuvam sećanje na majku“, „način odavanja časti mom prvom detetu“ i „predstava onog što sam prolazio u određeno vreme svog života“. Neki učesnici (12%) takođe su smatrali da su njihove tetovaže produžetak ili izraz onoga ko su. Kao što je jedan ispitanik napomenuo – Moje telo je knjiga, moje tetovaže su moja priča. Neki učesnici su takođe izvestili da su tetovaže smatrali privlačnim oblikom umetnosti.
Za učesnike koji su se odlučili da se ne tetoviraju, glavni razlozi su se vrteli oko društvenih i kulturnih faktora, pre svega religije (11%).
Jedan učesnik je razmišljao, zatim rekao: „Ja sam religiozna osoba, tako da je moje telo hram Svetoga Duha. Želeo bih da ostane čisto.“ Drugi je rekao: „Ja sam hrišćanin, konfliktno je u hrišćanskoj religiji tretirati i poštovati nečije telo kao hram.“
Drugi razlozi za odlaganje tetovaže, uključivali su neodobravanje od porodice i prijatelja i privlačenje negativnih pogleda na poslu. Neki učesnici (10%) podelili su svoju zabrinutost o trajnosti tetovaža i njihovom mišljenju da izgledaju loše u starosti. Učesnici su takođe pričali i o medicinskim razlozima ili straha od igle i bola (10%). Štaviše, neki učesnici su tetovaže videli kao neprivlačne.
Jedan učesnik je rekao: „Ne bih uradio ni jednu. Da li biste vi stavili nalepnicu na Ferari?“
Stavovi učesnika o svojim i tuđim tetovažama, uglavnom, ni malo nisu bili osuđujući. Kada su ih upitali: „Kakvo je vaše mišljenje o tetovažama i ljudima koji ih imaju?“ Većina učesnika (54%) imala je pozitivna mišljenja, 18% imalo je pomešana osećanja, 13% negativno mišljenje, a 15% nije imalo mišljenje ili je bilo ravnodušno. Većina ispitanika poštovala je sklonosti tetoviranih pojedinaca. Ispitanik je rekao: „Kul su, ali jednostavno nisu za mene.“

Kada su odgovarali na pitanje: „Šta mislite o mišljenju ljudi o tetovažama?“, većina učesnika (39%) je osećala da ljudi imaju mešovita osećanja ili negativna osećanja (35%), za razliku od 17% učesnika koji su verovali da se ljudi osećaju pozitivno zbog tetovaža. Četiri procenta učesnika nije delilo mišljenje.
Među onima koji su zagovarali negativne poglede, izjavili su da su tetovaže (po njihovim sopstvenim rečima) ružne, neuredne, jeftine i prljave. Slično tome, oni su tetovirane pojedince doživljavali kao zle, satanističke, opasne, buntovne, bezbožne, glupe, nepromišljene, neprofesionalne, čudne, nehrišćanske, povezane sa kriminalom, okrutne, odmetničke, antisocijalne, lišene morala i odraz prkosa društvu. Ispitanik je napomenuo: „Samo su se tetovirali pobune radi ili su jednostavno loše osobe“. Drugi je izrazio: „Žele da osete osećaj pripadnosti, pažnje ili pak žele da zastraše.“

Oni sa pozitivnim pogledom na osobe sa tetovažama, videli su tetovaže kao atraktivne, a one koji ih nose kao odvažne, moderne, zanimljive, spontane, kreativne, umetničke, slobodoumne, otvorenije, liberalne, avanturističke, hrabre, jake, hrabre i kao one koji se ne plaše obaveza i bola. Dok je jedan učesnik rekao: „Ljudi sa tetovažama su najbolji ljudi koje ćete ikad sresti.“

Neki učesnici su imali „uslovne percepcije“. To jest, mogli su da prihvate tetovaže pod određenim uslovima. Većina se osećala prijatno uz tetovaže, sve dok je tetovaža imala lično značenje ili bila izražajno sredstvo. Oni su, međutim, bili više negativni prema tetovažama kada je u pitanju profesionalnost na poslu ili u starosti. Jedan učesnik je pomislio: „Za mlade je to stilski i odvažno, ali kada ostare i imaju tetovaže, to izgleda odvratno i neprimereno, jer izgleda kao da ne žele da prihvate starost i činjenicu da nije sve za njih. Na radnom mestu tetovaže nisu prikladne i osoba može izgledati neprofesionalno ili neozbiljno u vezi sa svojom karijerom.“

Štaviše, učesnici su snažno odreagovali na broj, veličinu i mesto tetovaža. Na primer, jedan ispitanik je podelio: „Moram priznati da sam skeptičan prema nekome ko ima ruku/nogu/leđa punu tetovaža (obično šare) – po mom mišljenju, ima nečega u previše tetovaža. Međutim, ako je neko imao tetovaže koje su im nešto značile (npr. ime osobe koja je preminula ili logotip koji simbolizuje važan događaj u njihovom životu), to je sasvim u redu – nešto što bih i za sebe odabrao u budućnosti. „

A među onima koji imaju tetovažu većina nije doživela negativne posledice zbog toga što ju je imala i nije požalila što je uradila. Pokajali su se jedino u slučaju da im je tetovažu radio amater ili da su odabrali sliku koja je prevelika i neatraktivna. Bilo je i napomena za bol, postojanost, neku osudu ili izbor pogrešnih tetovaža (npr. ime bivšeg partnera).

Većina učesnika sa tetovažama videla je predrasude koje su doživljavali kao beznačajne. Kao što je jedan učesnik izjavio, „Dakle, osećam da bih bio poput „A, ne sviđa ti se… Pa šta? Ja se budim u ovom telu ujutru, a ne ti.“ Drugi ispitanik je rekao: „Trebalo bi da prevaziđu svoje predrasude. Ima puno visoko obrazovanih i inteligentnih ljudi sa tetovažama.“

Autor Mišel Biondi jednom je napisao: „Naša tela su štampana u obliku praznih stranica da bi se ispunila mastilom naših srca.“ Sigurno ova njegova izjava nije potkrepljena naučnom studijom, ali za one koji vole tetoviranje, mogla bi biti dobro emotivno polazište za gore pomenuto istraživanje.

Sa engleskog prevele Vesna Radivojević i Maša Jovanović 

Originalni tekst na sajtu Psychologytoday.com