Advertisements

Neverovatna životna priča Jelisavete Načić

„Biografija Jelisavete Načić je biografija pred kojom čovek mora potpuno da zanemi iz strahopoštovanja i divljenja jer se ona usudila da uradi nedopustivo: da zavoli Albanca. Ona je stradala isključivo zbog toga što je do kraja života ostala odana i dosledna svojoj ljubavi“.

Ovim rečima istoričar Dejan Ristić sumirao je svoj osvrt na život prve žene arhitekte u Srbiji, kao jedan od učesnika na promociji knjige „Jelisaveta Načić“ Nataše Marković (Plavi jahač, 2018).Jelisaveta Nacic 1

Ristić nas je podsetio da je Jelisaveta rođena 1878. u Beogradu, „iste godine kada je njena domovina stekla nezavisnost, a mi, na izmaku ove, niti smo obeležili 140 godina od rođenja Jelisavete Načić niti 140 godina nezavisnosti sopstvene domovine“.

PRVA ŽENA U VLADI

Rođena je u uglednoj cincarskoj porodici trgovca, kao jedno od 13 dece od kojih je samo troje stupilo u zrelu dob. Kada je završila srednju školu, njeni roditelji su smatrali da je to dovoljno, ali Jelisaveta je bila rešena da nastavi školovanje i finansira ga novcem od miraza. Bila je prva generacija studenata arhitekture u Beogradu na novootvorenom Tehničkom fakultetu. Diplomirala je 1900. u grupi sa još četiri mladića. Već sledeće, 1901, dobila je prvi posao u Ministarstvu građevina, kao prva žena u Vladi Srbije. Da bi dobila posao za stalno, morala je da dostavi potvrdu o služenju vojnog roka. Glatko su je odbili. Preuzela ju je Uprava grada Beograda, jer na lokalu nije važio Zakon o vojnom roku.

Jedan od prvih projekata bilo je stepenište na Malom Kalemegdanu, preko puta francuske ambasade. Veliku slavu stekla je 1903. kada je dobila treću nagradu na konkursu za projekat grobne crkve Karađorđevića na Oplencu. Iako nije pobedila, to ju je katapultiralo u svet naše arhitekture i varoški život. Nastavila je da projektuje do 1914, mahom u Beogradu. Među značajnijim objektima su kuća Božidara Krstića (1904) na uglu Šafarikove i Đure Daničića, kuća Marka Markovića (1904) na uglu Jovanove i Kapetan-Mišine, OŠ „Kralj Petar I“ kod Saborne crkve (1906), kuća Zorke Arsenijević (1907) u Lominoj 46, Blok radničkih stanova (prvi deo izgrađen 1910/11, drugi 1924) između Venizelosove, Komnen Barjaktara, Senjanina Ive i Herceg Stjepana, Bolnica za tuberkulozne na Vračaru (1912), uništena u bombardovanju u Prvom svetskom ratu, Crkva Aleksandra Nevskog (1912) u Dušanovoj, Crkva Arhangela Mihaila u Štimlju (1912-13)…Jelisaveta stepenište

Autorka Nataša Marković nazvala je svoju knjigu „Jelisaveta Načić – Žena koja me uznemirava“.

PROJEKTOVALA CRKVE

– Uznemirio me je susret sa njenim kućama. Znate li ženu arhitektu koja je projektovala crkve? Ja ne znam. Proletela je srpskom arhitekturom kao blistavi meteor. Za samo 16 godina rada ostavila je značajnu zaostavštinu. Škola „Kralj Petar Prvi“ i danas deluje raskošno, njene barokne stepenice od zelenog ripanjskog kamena bile su stepenice mog detinjstva… Kalemegdan koji je uređivala između dva svetska rata bio je najotmenije beogradsko šetalište, pa Terazije, te decentne ženske kreacije u cveću… Godinama sam stanovala u tom kraju. Porazila me je činjenica da ništa nisam znala o toj darovitoj, zanimljivoj, hrabroj ženi koja je živela i stvarala tu kraj mene, samo pre sto godina. Na internetu sam pronašla nekoliko tekstova i jednu malu fotografiju, to me je izluđivalo – otkriva Nataša Marković za „Blic“ svoje motive da napiše prvu knjigu posvećenu Jelisaveti.

Poslednji, neizveden Načićkin projekat, koji će suštinski obeležiti njen životni put, jeste projekat rekonstrukcije Trga Terazije. Gradske vlasti su angažovale Jelisavetu i Ivana Meštrovića. Jelisaveta je zamislila fontanu na sredini sa Meštrovićevim „Pobednikom“ kao i trijumfalnu kapiju u čast pobede srpske vojske u I i II balkanskom ratu i na njoj epitaf „Još uvek svi Srbi nisu slobodni“. Upravo taj epitaf koštao ju je slobode i obeležio njen život do smrti.

Jelisaveta Nacic

Ubrzo po okupaciji Beograda, oktobra 1915, uhapšena je i internirana u logor za intelektualnu elitu Nežider, danas na austrijskoj strani granice sa Mađarskom. Sa Jelisavetom je tamo boravilo oko 15.000 intelektualaca iz Evrope, među njima i Milutin Milanković i Geca Kon. Tamo je upoznala i Luku Lukaja, Albanca rimokatolika. Zaljubila se i udala za njega u logoru, a 1917. rodila ćerku Luciju. Lukaj je bio jedan od vrhunskih albanskih intelektualaca iz jedne od najuglednijih i najimućnijih albanskih porodica, izuzetno prosrpski orijentisan.

ZABRANJENA LJUBAV

Nakon oslobođenja vratili su se u Beograd. „Nju prvo odbacuje njena majka, članovi porodice, potom čitav Beograd, zbog toga što se usudila da se uda za Albanca. Odlaze u Skadar na njegovo imanje, ali tamo on biva odbačen zbog toga što se oženio Srpkinjom. Ubrzo izbija veliki antiitalijanski ustanak u Albaniji. Njih dvoje s puškom u ruci brane Albaniju od Italijana. Ustanak je završen neuspešno i budući da više nisu mogli da žive ni u Srbiji ni u Albaniji, 1923. opredeljuju se da sviju porodično gnezdo u uvek multikulturalnom i multikonfesionalnom Dubrovniku“, veli Ristić.

Jelisaveta više nikad neće projektovati, ali znamo da je zadržala svoj arhitektonski pečat. Luka Lukaj umire 1947, Jelisaveta 1955. Oboje počivaju na Boninovu, drevnom dubrovačkom groblju: on u rimokatoličkom, ona u pravoslavnom delu.

„Bila je potpuno prokažena i odbačena još za života. Kažnjena i zaboravljena od 1918. Izbrisana iz sećanja, javnog života, potpuno izbačena iz naše kulture, naše istorije, naše umetnosti. To je biografija pred kojom čovek mora da zanemi iz strahopoštovanja i divljenja jer se ona usudila da uradi ono što je nedopustivo, a to je da zavoli Albanca. Ona je stradala isključivo zbog toga što je do kraja života ostala odana, dosledna svojoj ljubavi i detetu, kasnije unuci i potomcima. I to joj nikada nismo oprostili ili makar nismo do sada. U stručnim krugovima Jelisaveta nije zaboravljena. Ona pripada panteonu ženskih velikana među Srbima. Ovo je momenat kada moramo da se prenemo, da se pogledamo u sebe i zapitamo se zašto smo mi tu ženu toliko kaznili, zašto joj nismo oprostili ljubav, kada je ona celog života slavila ljubav, lepotu, slobodu, žensko u ovom svetu koji je toliko muški. Njoj ovo nije potrebno. Potrebno je nama. Kao čin katarze i prema njoj i prema drugim velikim ženama koje smo izbrisali iz sopstvene istorije“, poručio je Ristić.

POSMRTNI OSTACI

On je zaključio da nas Jelisavetina priča uči da treba slaviti život i ljubav, da ne treba pristajati ni na kakve stereotipe i ni na šta što ograničava bilo koga od nas u onome što suštinski jesmo: ljudi.

„Jelisaveta je pokazala neverovatnu hrabrost, doslednost i vreme je da joj kažemo ‘izvini, oprosti’, da obeležimo objekte koje je gradila time što ćemo staviti skromnu spomen-ploču na svaki ili što ćemo joj podići spomenik ili, ako bi porodica to dozvolila, izvršimo prenos Lukinih i njenih posmrtnih ostataka u Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu. Oni svedoče o tome da ljubav, kultura, umetnost i nauka ne poznaju granice, brišu ih pred sobom i svedoče da istorijska susretanja Srba i Albanaca kroz vekove ne moraju uvek da budu kakva su najčešće, već ovakva kakva su primer oni nama dali. Vreme je da je vratimo u Beograd i Srbiju na sve moguće načine, i simbolične i one stvarne“, rekao je Ristić na kraju dirljivog izlaganja.

Nataša Marković ističe da je ovom knjigom samo izbrisala prašinu i paučinu sa njenog imena.

– Ne može se pisati istorija Srbije bez ženskih glasova… To je priča o drugom. To je alternativna istorija Srbije. To je porodična srebrnina sa ženskog kontinenta Srbije. Najveće heroine Prvog svetskog rata: Milunka Savić, Flora Sends, Nadežda Petrović, Jelisaveta Načić, Ledi Pedžet, dobile su prve knjige tek posle sto godina. U testamentarnoj poruci, na samrti u Londonu, velika humanitarka Ledi Pedžet (o kojoj sam takođe objavila knjigu) izjavila je: „Ako me svi zaborave, to mi je svejedno. Samo da me moji Srbi ne zaborave…“. Srbi su zaboravili i Ledi Pedžet i druge svoje heroine. Početkom sedamdesetih godina 20. veka, kao mlada novinarka u jednoj beogradskoj kafani upoznala sam čuvenu Milunku Savić, kojoj se divio ceo svet, kako čisti klozete… Tu scenu nikad nisam zaboravila – ističe Nataša Marković.

JEDINI POTOMAK

Promociji knjige je prisustvovala i Ana Rundo Mitić, istoričarka umetnosti, novinarka i praunuka Jelisavete Načić, njen jedini potomak.

– Lično nisam poznavala Jelisavetu, ali sam slušala brojne priče od mame (Martine) i none (Lucije). Obe su živele u Dubrovniku i ja sam leta provodila tamo. Prabaka je čuvala moju mamu dok je bila mala i mama ju je obožavala. Imala je devet godina kada je Jelisaveta umrla. Te priče su lične i nemaju veze s ovom istorijsko-umetničkom stranom koje sam postala svesna tek kasnije na studijama istorije umetnosti. Kao mlađa nisam shvatala njenu veličinu ni kao žene ni kao profesionalca. Mislim da je svako zadivljen jednom takvom biografijom i prosto je neverovatno da u meni teče njena krv – kazala je Ana Rundo za „Blic“.

Jelisaveta je živela udobno u kući u srcu Starog grada na Bunićevoj poljani u Dubrovniku.

– Luka Lukaj je bio fenomenalni tip koji ju je obezbedio, nisu teško živeli. Ali, koliko ja znam iz priče moje porodice, Jelisavetu je jako bolelo što nikada nije dobila penziju i samim tim bila nepriznata – otkriva nam Ana.

Jelisavetina ćerka Lucija bila je „fascinantna žena“ koja je završila prava, govorila pet jezika i bila direktorka „Kompasa“.

– Moj deda (Martin Bašić) bio je direktor hotelsko-turističkog preduzeća „Dubrovnik“, tako da je baka nasledila neke Jelisavetine gene, opet je pronašla muškarca koji je bio vrlo interesantan. Moja mama je bila neuropsihijatar. Interesantno je da smo sve ženska deca. Prabaka je imala nonu, nona je imala mamu, mama mene, a ja Miju – priča Ana.

Pitamo je šta misli o predlogu Dejana Ristića da se posmrtni ostaci Jelisavete i Luke prenesu u Beograd.

– Nisam sigurna. Ne verujem da postoje šanse da se to realizuje. To je samo njegova lepa ideja. Kad bi predlog bio stvaran, onda bih mogla da razmišljam, ali zasad nema razloga da se bavim time – poručila je Jelisavetina praunuka.

Romansa sa Meštrovićem?

U knjizi se spominje navodna romansa između Jelisavete i četiri godine mlađeg vajara Ivana Meštrovića (tada oženjenog ali, kako se pričalo, „sklonog vanbračnim vezama“). Autorka Nataša Marković za „Blic“ kaže da je o tome naišla samo u tragovima, u odjecima čaršijskih priča.

– Ne treba zaboraviti da je Meštrović radio sa Jelisavetom na uređenju Terazija 1913, godinu dana živeo u Beogradu. Skice za „Pobednika“ vajao je u fiskulturnoj sali škole „Kralj Petar I“, gde je Jelisaveta imala svoj atelje. Aleksandar Karađorđević je bio jedan od njegovih najvećih mecena. Jednom prilikom mu je zamerio što se nije preselio u Beograd, kao što je i obećao, rečima: „Vi ne volite Beograd“. Meštrović mu je odgovorio: „Ne može se reći da ja ne volim Beograd, ali ne volim beogradsku čaršiju“. Srešće se Jelisaveta i Ivan kasnije i u Dubrovniku…


Izvor: blic.rs

Advertisements

Posted on 28. jula 2019., in Iz istorije, Knjige, časopisi, pisci i javna lica. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: