Tokom svojih životnih ciklusa imala sam različite periode sanjanja. Nekad su ti snovi bili divni, nekad strašni, nekad intezivniji, a ponekad mi je i samo spavanje bez bilo kakvih sećanja na snove bilo pravi blagoslov. Poslednjih godina, moji snovi, kad ih se setim, ispunjeni su divnim događajima. Ne, ne lažem, a nisam ni narcis (bar ne preveliki), ali zaista je tako. Ne znam šta bi psiholozi o tome imali da kažu, ali evo, sinoć, na primer, sanjala sam jedan baš neobičan san. Znate, jedan od onih koji su toliko stvarni, puni boja, zvukova i mirisa, da i kad počnete da se budite, ali ste negde između sna i jave, i u trenutku kada postanete svesni da je to samo san –  prosto vam se ne izlazi iz njega. Pa onda namerno pokušavate da ga produžavate, izmišljajući nastavak. Ali ne. Ne ide to tako. Užitak je već završen.

I tako, sanjala ja sinoć da mi je u goste došao, ni manje ni više nego Kijanu Rivs. Da, da, lepo ste čuli. Poznati glumac, holivudski lepotan, Kijanu Rivs. Kako je došlo dotle da se on obreo u mojoj kući, pojma nemam, sećanje na san mi počinje bez bilo kakvog uvoda, odmah od razrade. Ja sva puna ponosa što imam tako važnog gosta, pa ga vodam kroz svoju kuću, a kuća mi divna, ogromna, prelepo uređena. Znam da je moja, ali ne liči na moju. Pa stanem tako kod prozora, pa mu pokazujem kako lep pogled imamo na more. Pa se sama divim pogledu koji imamo iz naše kuće. A, ono zalazak sunca, predivan pogled na pučinu. Eh, milina.

Pa ga pitam (na engleskom, naravno): „Da li bi da večerate nešto?“ On kaže (opet na engleskom, naravno): „Ma ne, nisam gladan, ali mogao bih nešto da popijem.“ Ja kažem: „Može jedan viski? Domaći.“ (Mislim, odakle meni domaći viski?!)

On reče: „Naravno, može.“ Otrčim ja do kuhinje, sipam mu viski (u neku, Bože me sačuvaj koliko ružnu čašu) stavim led i onda stavim u mikrotalasnu rernu. U mikrotalasnu rernu viski, zamislite to?! I odem. A kuća mi puna neke dece, trče kroz kuću. Moje ćerke dovele društvo, sve u isto vreme. Decu različitog uzrasta. I sve neka meni nepoznata deca. Sećam se da sam pomislila u jednom trenutku: „Bože što su lepa ova deca.“ Čak su i deca u mojim snovima sva lepa. Ma prelepa.

Nego da se vratim mom gostu. Pripremam mu ja sobu za spavanje, sve proveravajući da li je posteljina dovoljno mirisna, dobro ispeglana, da li i dunje da mu stavim na jastuk… Pa sam sve nešto u grču, da se gost ne naljuti. Da se ne obrukam. Odjednom, on se pojavi, vrativši se iz šetnje po mojoj lepoj kući, sa mojim mužem. Ja muža oštro i upitno gledam, da se nije zamerio gostu. Pitam gosta, kako mu se sviđa viski, a on kaže: „Nisam ni dobio piće.“ Kuku meni, ja mu ne donesoh piće. Izvinjavam se ja samo tako, otrčim do kuhinje, vadim iz mikrotalasne rerne viski i pružam mu. On pije, zahvaljujući se na pažnji.

U jednom trenutku, ja shvatih da se nisam nijednom fotografisala sa svojim gostom. Kakav propust. Imam u gostima Kijanu Rivsa, a da ne iskoristim priliku i ne napravim bar jednu fotografiju. Pitam ga: „Može li jedna fotografija za uspomenu? On kaže: „Naravno.“ Trčim ja po kući, nema mi mobilnog nigde. Opet se saplićem o silnu decu, koja se šetaju po kući i ne obraćajući pažnju na mog važnog gosta. Nigde mobilnog. Zastanem da pogledam kroz prozor. Zaista divan pogled na more imam iz svoje lepe kuće.

Tražim i zovem svoju srednju ćerku. Nema je. U jednom trenutku je nalazim, kažem joj da uzme svoj mobilni i da me slika sa Kijanom. Ona prevrte oči i reče nevoljno: „Dobro, ajde. Namestite se.“ Ja stala pored Kijana, a ona nikako da slika. Sve nešto odugovalači. Mene već usta bole od nameštenog osmeha. Kažem kroz stegnute zube: „Slikaj već jednom!“ Odjednom, čini mi se da čujem neko mumlanje. Ne, verovatno mi se učinilo. Čekam ćerku da nas slika. Ona nikako da napravi taj važan snimak. Mumlanje se pojačava. Čini mi se da se u daljini čuje i neki blagi lavež.

Odjednom, sve počinje da se usporava. Kijanu me gleda, ali ne priča ništa. Ćerka i muž stoje. Deca u kući zaćutala. Scenografija zamrznuta. Čujem u daljini pojačano mumlanje. Osećam kako me neko izmešta iz prostorije. Ne, ne… Obraćam se ćerki: „Slikaj me već jednom!“ Ona ne reaguje. Počinjem da budem svesna tihog hrkanja muža u krevetu pored sebe i mumlanja pasa pored vrata spavaće sobe, kojima je već vreme za jutarnji izlazak napolje. Ne, nemoguće da je to bio samo san. Želim da se vratim u moju lepu kuću, sa divnim pogledom na more. Pokušavam da se vratim u san, ali teško ide. Pred očima mi je samo zamrznuta slika svih aktera već prošlog sna.

Moj neobičan san je završen. Evo me potpuno budne u krevetu. Na žalost, propustila sam svoju priliku da se fotografišem sa Kijanom. Možda ću biti uspešnija u sledećem snu. Ko zna, moguće je.

Pozdravlja vas Rea Mnc