Nomadski život: Ko su bili prvi vlasnici putujućih kuća?

Umetnost nomadskog života prešla je put od Evrope do Amerike, a danas je trend u celom svetu. Prvi vlasnici ovih kompaktnih zidova na točkovima voleli su raskoš, ukrase i jarke boje.

Život na točkovima je zbog slobode i avanturističkog karaktera oduvek nalazio put do ljudi nemirnog duha. Iako se pripisuje često američkoj kulturi i stilu života, prve pokretne kuće datiraju sa evropskog kontinenta.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Prvi vlasnici prikolica bili su putujući zabavljači koji su najveći deo svog života provodili u putu. Umesto da uvek iznova postavljaju šatore, kad god se u nekom mestu zaustave, imali su svojevrsne vagone koje su vukli upregnuti konji. Unutar tih vagona obavljala se svakodnevna dinamika života – kuvalo se, jelo i spavalo.

Sredinom 19. veka ovi karavani postaju stambeni prostor za Rome (ustaljen naziv – Cigane).

Romi vode poreklo sa prostora severozapadne Indije, zemlje koju su njihovi preci napustili oko 1500 godina ranije i koji su se nastanili svuda po svetu, ali pretežno u Evropi i srednje-zapadnoj Aziji. U poslednjih 100 godina romski narod je naselio i Ameriku.

Specifični karavani nazivaju se i „vardo” – vodi poreklo od reči „vurdon” iz osetskog jezika (iranski jezik, indoevropska grupa), a označava teretna kola. Vagoni koje su pravili i u kojima su živeli Romi, bili si manji od onih koje koriste cirkuske trupe, pa su samim tim i zahtevale manju konjsku snagu koja bi ih vukla.

Romi su veoma ponosni na izgled svojih putujućih domova – često su bogato ukrašena raznovrsnim motivima, rezbarena i jarko ofarbana. Neka su čak i pozlaćena. Vremenom su vagoni evoluirali i postali toliko kitnjasti da su izgubili praktičnu prvobitnu namenu i od mesta za spavanje postali pravi eksponati. U nekima od njih je zapravo malo „Cigana” i spavalo. Preferirali su da spavaju u šatorima ili ispod vagona.

„Kuće na točkovima, za njihove vlasnike nisu imale ni preveliku sentimentalnu vrednost, sudeći po tome kako lako su ih menjali ili prodavali u skladu sa potrebama”, objasnila je istoričarka Dženet Kit-Blek, za Amusing Planet.

Kada bi vlasnik putujuće kuće umro, običaj je bio da se sva njegova imovina spali, uključujući i vardo, jer su Romi verovali da sve što može nositi duh umrle osobe ne sme da se proda. Novac i nakit je nasleđivala porodica.

Razvojem karavana nastale su posebne kategorije, među njima 6 osnovnih, pa tako više nisu dobijali nazive po njihovim vlasnicima već po tradicionalnom stilu (Ledge vardo/„Ispupčenih ivica”), po gradu u kom su konstruisani (Reading vardo/Kite wagon/„Ravnostrani”) ili po imenu konstruktora.

Do danas je sačuvano svega nekolko originalnih „vardo domova”. Oni se nalaze u sklopovima muzeja ili u rukama privatnih kolekcionara.

Izvor: nationalgeographic.rs

Posted on 23. maja 2019., in Biblioteka, Iz istorije, Svaštara, Svet oko nas, Zanimljivosti. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: