Advertisements

Na današnji dan rođen Laza Kostić

Na današnji dan, 12. februar 1841. godine, rođen je začetnik moderne srpske poezije, filozof, poliglota i pesnik, jedan od najvećih umova srpske literature, Laza Kostić.

Laza Kostić je bio srpski pesnik, pisac, novinar, filozof, poliglota i političar, a smatran je jednim od najvećih umova srpske literature. Posvetio se pisanju poezije i prevođenju sa evropskih jezika. Najzanimljivija je i najistaknutija pesnička ličnost druge polovine 19. veka u Srbiji.

laza-kostic

Život Laze Kostića
Laza Kostić je rođen 12. februara 1841. godine u Kovilju (Vojvodina), u bogatoj građanskoj porodici. Materijalno obezbeđen, mogao je da se posveti čitanju i učenju, tako da je za svoje vreme bio jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava na Peštanskom univezitetu.

Prvo se zaposlio kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, a zatim postaje advokat, beležnik i predsednik suda od 1869. do 1872. godine. Potom se, sve do smrti, iskljičivo bavio književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima.

Dva puta je bio u zatvoru u Pešti. Prvi put je bio uhapšen zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila, a drugi put zbog borbenog antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Potom je živeo u Beogradu uređujući „Srpsku nezavisnost”, ali je pod pritiskom reakcione vlade morao da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik kneževa. Potom se vratio u Bačku, i u Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Umro je 1910. godine u Beču, a sahranjen je u Somboru.

Rad i dela Laze Kostića
Po vremenu u kojem je živeo i stvarao, Kostić je romantičar, ali je mnogim svojim ostvarenjima preteča modernizma 20. veka. Njegova priroda se potpuno odražava u njegovim pesmama. Bio je ponosan, samouveren, oštrog uma, prkosan i otvoren. Stalno je odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Živeo je kao primer bizarnog, ekscentričnog, razbarušenog romantičara koji u svemu što je radio bio drugačiji od drugih, izdvojen, originalan. Često je žestio svoje savremenike svojim ponašanjem i izgledom. O atmosferi koja je vladala oko pesnika dovoljno govori često upotrebljavana konstatacija „Ludi Laza”. Pesnik je još više prkosio jer jer je bio svestan svog pesničkog genija i siromaštva duha sveta koji ga okružuje.

Laza Kostić, kao pesnik, filozof i estetičar, razvio je i teorijski obrazložio svoju originalnu poeziju. Osnovni princip je ukrštanje suprotnosti (tema, motiva, formi, pesničkih slika, ritmova, zvukova). U ostvarenju ovog principa značajnu ulogu imaju dve pojave: simetrija i harmonija.

Kostićeve pesme prepune su motiva: motivi sudbine, biblijski motivi, antički motivi, ljubav, smrt, rodoljublje, refleksija, kosmos, čulnost. Uvek traži nova izražajna sredstva, nove i nesvakidašnje pesničke slike, bogate metafore, nove spojeve reči, kovanice. U njemu se mešaju humor, ironija, fantastika, transcendencija, metafizika.

Znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, mađarski, na svim tim jezicima je čitao, s nekih prevodio, a na nemačkom, francuskom i latinskom i pisao. Na njegovo intelektualno obrazovanje najveći uticaj imala je helenska književnost i filozofija: Homer, Eshil, Heraklit i drugi. Jedini helenofil među romantičarima, on je bio i prvi šekspiroman među njima i naš je najznačajniji prevodilac engleskog dramatičara u 19. stoleću. Kada je imao samo osamnaest godina, 1859. godine, Kostić je počeo da prevodi Šekspira na srpski jezik. Helenizam, Šekspir, srpska narodna poezija – to su tri osnovne pretpostavke Kostićeva dela.

Laza Kostić je, kažu, oblačio belo odelo pre nego što bi seo da piše. Stvaralački čin je morao biti svečan.

Napisao je oko 150 lirskih i 20-tak epskih pesama, balada i romansi – “Među javom i med snom”, “Santa Maria della Salute”, tri drame – “Maksim Crnojević” (1868. godine), “Pera Segedinac” (1882. godine), “Uskokova ljuba ili Gordana” (1890. godine); estetičku raspravu – “Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme” (1880. godine); filozofski traktat – “Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju” (1884. godine); monografiju – “O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu” (1902. godine);

Legenda o Lazi i Lenki
Legenda o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerski pretočena je u najlepšu srpsku ljubavnu pesmu „Santa Maria della Salute“. Punih četrnaest godina ovaj veliki pesnik ju je nosio u sebi, kao rezultat pokajanja i kako pred kraj svog života više nije mogao da ćuti, on preispituje sebe i svoje strahove i tako nastaje pesma.

“Santa Maria della Salute” se može razumeti samo ako se sagleda cela ljubavna priča i društvene prilike tog doba. Lenku Dunđerski, najmlađu ćerku njegovog prijatelja i dobrotovora Lazara Dunđerskog, Laza Kostić je upoznao 1891. godine. Očaran dvadesetogodišnjom Lenkom, koja je plenila lepotom, šarmom i mladošću, trideset godina stariji pesnik nije mogao da savlada talas emocija koje su počele da ga ispunjavaju, ali kao prijatelj porodice Dunđerski i častan čovek, duboko je bio svestan razlike u godinama i nemogućnosti njihove veze.

Mnogo godina pre nego što je upoznala Lazu Kostića, Lenka je slušala priče o njemu i čitala njegovu poeziju sa nekim neobjašnjivim nemirom koji se pretvorio u bezgraničnu, toplu ljubav kada ga je upoznala. Odbijala je mnogobrojne prosce nadajući se da će je Laza uskoro zaprositi.

Razapet između moralnog i emotivnog, pesnik je pokušao da pronađe način koji bi zauvek stavio tačku nemogućnosti njihove veze. Piše pismo svom dobrom prijatelju, Nikoli Tesli o devojci izuzetne lepote, koja ispunjava sve uslove idealne supruge velikog naučnika. Kako je Lenka bila bogata udavača, a Nikoli upravo izgorela laboratorija, Laza se nadao da će spojiti ova dva divna bića i time rešiti nemoguću situaciju u kojoj se našao. Tesla nije bio zainteresovan za bilo kakav “elektricitet” osim strujnog kola i nauke, a Lenka je izjavila da bi se udala samo za nekoga kao što je Laza Kostić.

Spas je pokušao da pronađe bekstvom u manastir Krušedol. Ni to mu nije uspelo. Kako nije mogao da se oslobodi emocija, on u manastiru piše prvu pesmu posvećenu svojoj veliko ljubavi „Gospođici L.D.” Poslednji, očajnički korak u svom begu od velike ljubavi, pesnik pravi na predlog svog prijatelja i nesuđenog tasta. Ženi se bogatom somborskom udavačom Julijanom Palanačkom, koja je svog “Lazu” verno čekala punih dvadeset godina. Na venčanju koje je obavljeno 1895. godine, pesnikov kum je bio Lenkin otac, Lazar Dunđerski.

Nepuna dva meseca od ovog venčanja, dogodila se tragedija. Jelena-Lenka Dunđerski je tragično preminula 25. novembra 1895. godine u Beču. Kružile su glasine da se ubila, kao i da je uzrok smrti bila sepsa nakon neuspešnog abortusa. Kako pouzdanih informacija nema, njena smrt je ostala tajna, a kao zvanična verzija se uzima ona koju je iznela njena porodica, da je preminula od tifusne groznice.

Za ovaj tragičan događaj, Laza je saznao dok je tokom bračnog putovanja boravio u Veneciji. Obuzet tugom kakvu nije mogao ni da zamisli, otišao je u crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute) i pod okriljem njene grandiozne lepote, dugo se molio, plakao u sebi, da niko suze ne vidi, tamo gde najviše boli i potpuno nesvesno već tada počeo da piše stihove najlepše oproštajne ljubavne pesme kod nas. Laza Kostić je odsanjao u toj pesmi ceo svoj život pre nje, poznanstvo sa njom, njemu misterioznu i tragičnu smrt, život posle nje kao i ponovni susret sa njom na onom svetu.

Lenka nije imala priliku da pročita pesmu koja je nastajala punih 14 godina u pesniku, ali je pročitala pesmu “Gospođici L.D” koju je pesnik priložio dvorcu Dunđerski u njen spomenar, mali, drveni kovčeg sa ružama oslikanim na poklopcu, koji je nažalost nestao, a time i zauvek odneo sa sobom istinu o ovoj večnoj ljubavi.

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet’;
štagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nezezene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: “Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dužine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Laza Kostić je preminuo 26. novembra u Beču 1910. godine, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma.

Njemu u čast ustanovljena je Nagrada Laza Kostić, a u čast pesme “Santa Maria dela Salute”, koja je prema mišljenju večine kritičara najbolja pesma srpske književnosti uopšte, organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića svakog 3. juna i odabranom pesniku se dodeljuje “VENAC LAZE KOSTIĆA”. Prvi dobitnik je Pero Zubac.

Izvor: Srednjeskole.edukacija.rs

Advertisements

Posted on 12. februara 2019., in Iz istorije, Knjige, časopisi, pisci i javna lica. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: