Advertisements

Novogodišnja nagradna igra – priča Ivane Damnjanović

Brat i sestra – Uroš i Milica

Mladi, kreativni, visokosenzitivni, prate svoje instikte i slušaju svoje srce.

Upoznala sam ih pre mnogo godina, kada je Sreten, njihov otac, dobio službu sveštenika u Bariču, selu u kome su moji nana i deda bili učitelji, i gde sam i sama završila niže razrede osnovne škole. Danas je Uroš veroučitelj u toj školi kao i u Gradištanskoj gimnaziji (mojoj srednjoj školi) a ona oslikava odore na freskama u novoizgrađenoj crkvi u selu Topolovnik. Na Krstovdan 2016. godine na ovom mestu krstila sam svoju kumu, prijateljicu i koleginicu Kristinu, meštanku Topolovnika, a obred krštenja obavio je otac Sreten, sada sveštenik ove parohije.

Slika2

Tok života ponovo nas je spojio, i kroz razgovor mogu da zaključim da je bogatstvo i ispunjenost u svemu što rade. Uroš je završio Pravoslavni Bogoslovski fakultet univerziteta u Beogradu i sada živi u Topolovniku, radi kao veroučitelj u nekoliko osnovnih škola i srednjoj školi u Velikom Gradištu, aktivno učestvuje u sređivanju enterijera novoizgrađene crkve u selu, čuva letopise stare crkve i beleži nove događaje, prihvata vernike koji dolaze Đerdapskom magistralom iz cele Srbije, i aktivan je u svim društvenim događajima u okolini. Jedno vreme vodio je i hor koji je priključen seoskom KUD-u.
Ono što je meni posebno interesantno, a kroz razgovor sa Urošem saznala sam mnogo toga zanimljivog, jeste priča iz letopisa o ikonostasu stare crkve, koji je izrađen 1973. godine i u sebi sadrži 23 ikone. Na platnu oslikane svetitelje dočarao je Živorad Ivanović, tadašnji učitelj u Topolovniku, a letopis beleži da je učitelj doneo ikonostas na Svetog Savu kome je crkva i posvećena, i da je ovom prilikom u crkvi bila velika gužva, jer su svi želeli da budu svedoci ovog neobičnog događaja. Uroš sa posebnim žarom prepričava ovu priču svakom ko poseti crkvu, i obavezno posetioce odvodi do stare crkve – kapele koja se nalazi u istom dvorištu i sada je preuređena u malu gostionicu. U ovom prostoru sačuvan je autentični, stari ikonostas.

U desnom uglu crkve položen je ćivot sa delovima i česticama moštiju svetaca nad kojima se poklonici mole, i čitaju im se molitve. Kao jedan od čuvara i svedoka izlečenja pomoću svetih relikvija, ovaj mladi čovek i sam je dopunio ćivot delovima moštiju svetog Nektarija. Kao student Bogoslovije od svog kolege koji je rešio da napusti fakultet, saznao je zadivljujuću životnu priču. Njegovi roditelji dugo nisu mogli da imaju dece. Njegova majka otišla je u Eginu i molila se nad moštima Svetog Nektarija. Kako je ubrzo rodila dečaka, posle nekoliko godina otišla je u Grčku da se pokloni i zahvali na ostvarenju najvećeg sna. Ovom prilikom od monaha iz manastira dobila je delove moštiju Svetog Nektarija, i zavetovala život svog sina crkvi. Ceo život mošti su bile uz dečaka koji je upisao Bogosloviju kako je i obećano. Međutim, on se nije pronašao u svetu religije i teologije, i kako se u toku studenskog života zbližio sa Urošem,odlučio je da njemu daruje ovu svetu relikviju. Uzbuđen, i sada kada priča o ovom događaju, kaže da je pozvao oca, i u rukama doneo najvažniju česticu koju su položili u ćivot i darivali svim vernicima koji posećuju crkvu u Topolovniku. Zanimljiv događaj je bio kada se mladi bračni par iz Beograda uputio u neki manastir centralne Srbije da se pokloni moštima Svetog Nektarija radi izlečenja. Oni su slučajno progrešili izlaz sa autoputa, pa su tako odlučili da dođu na Srebrno jezero, a da neki naredni vikend odu u manastir. Prolazeći magistralom naišli su na velelepnu crkvu u Topolovniku pa su zastali da upale sveću. Kao i obično, ove vernike dočekao je Uroš, ispričao im je istoriju crkve, odveo ih do ćivota i reko im je koje se sve mošti nalaze u njemu. Kada su čuli da ih je Sveti Nektarije doveo do sebe, bili su skamenjeni. Dugo nakon toga stajali su nad ćivotom i molili se.
Uroš aktivno radi na završnim radovima novoizgradjene crkve u Topolovniku. Ovaj hram jedini je u Požarevačko- Braničevskoj eparhiji koji je posvećen utemeljivaču Srpske crkve i škole Svetom Savi. Unutrašnjost crkve odiše posebnim mirom, pa ipak svojom dimenzijom zadivljuje svakog vernika. Rad na eksterijeru je komplikovan. Svakog dana dobijaju se novi uvidi i nalaze se novi načini u okviru bezgraničnih mogućnosti traženja najboljeg rešenja. Uroš danonoćno razmišlja o svakom daljem koraku, ali kako i sam zaključuje, kada je put pravi tada se noge ne spotiču. Najviše pažnje mi je privukao ikonostas zidan u dva nivoa, interesantan duborez na stolicama i postolju za ikonu kao i luster koji ne ostavlja ravnodušnim. Od Uroša saznajem da je jedan darodavac ovaj luster naručio u Grčkoj a da su ga njih dvoje zajedno transportovali do Topolovnika. Tako je sa svakim bogoslužnim predmetom, sa svakom stolicom i svakim prozorom, on poznaje svaki kutak ove crkve, a i sam je učestvovao na mnogim gradjevinskim radovima. Ljubav je u svemu što radi i duboko veruje u da je dobrota u svakom čoveku i svakom novom danu. Ljudi se mnogo zamaraju različitim očekivanjima u životu, ono što sam od Uroša naučila je da ukoliko verujemo da će svaki sledeći dan doneti nešto dobro, onda nam nije važno šta će to biti.
Posle više godina ogromnog truda i rada, kao i velike pomoći parohijana crkvene opštine Topolovnik, započeto je freskopisanje hrama. Živopisanje izvodi ikonopisac Jelena Piletić, diplomirani teolog iz Beograda. Jedan deo crkve ova umetnica pokrila je najlepšim freskama, a poseban je užitak posmatrati kako beli zidovi dobijaju srednjovekovni živopis.
Milica, Uroševa mlađa sestra, u vreme kada je počelo freskopisanje crkve, nije imala jasnu viziju čime bi želela da se bavi. Dugo je razgovarala o tome sa ocem i bratom, a oni, u svojoj želji da joj pomognu nisu bili sigurni kako da je savetuju. Jednog dana Milica je odlučila da potraži savet mlade Jelene, koja je imala dovoljno vremena i mira u trenucima kreativnog naboja da je sasluša i pomogne u sopstvenoj sponaji. Ona je zamolila Milicu da dok razgovaraju proba da pomeša boje za odore svetitelja, što je ona i učinila. Tok života je neverovatna stvar, i tu na vrhu kupole crkve, dok su stojale na skelama, Milica je poželela da proba da oslika jedan deo freske. Boje su bile znak, a spoznaja koju je ona stekla bila je neverovatna. U početku su radile jednostavne stvari, oslikavanje najmanjih ornamenata. Kako se pokazala kao izuzetno talentovana, od svoje profesorke dobijala je komplikovanije zadatke. Konačno, naučila je da prepoznaje nijanse i oslikava senke na odorama tako savršeno da je njena učiteljica taj posao prepustila njoj. Pomislila sam kako ovu nesvakidašnju devojku život podržava sa mnogo radosti. Njena unutrašnja dobrota preslikava se na harizmatičan spoljašni izgled, duboki pogled i lagani pokret.
Jelena i Milica osim crkve u Topolovniku sada oslikavaju još jednu crkvu u Braničevskom okrugu. Milica sprema prijemni ispit za fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, a nakon svega što sam videla, sigurna sam da ćemo uskoro imati još jednog genijalnog slikara u plejadi fantastičnih Gradišanskih umetnika.
Provela sam divan dan sa dragim ljudima. Oni su me inspirisali i svojim delima pomogli da jasnije razumem reči Svetog Save „Ostanite u podvizima ka dobru. Ni na desno, ni na levo, nego po sili, koliko ko ima snage, carskim putem tecite, setivši se što jeste“.


Priču napisala Ivana Damnjanović (Veliko Gradište)

Više o Urošu i Milici možete pročitati ovde.

Advertisements

Posted on 3. januara 2019., in Preporuka, Priče, pesme, intervjui. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: