Advertisements

Draga Dejanović: Ja sam žena, ali smem…

Pesnikinja, rodoljub i naša prva feminstkinja. Kao član Ujedinjene omladine srpske, pisala je patriotske stihove i zalagala se za školovanje devojčica.

Bila je dovoljno prkosna da, u vremenu u kojem je trebalo ćutati, glasno govori. Bila je dovoljno snažna da pomeri planine učmalosti, iza kojih se pomaljao neki lepši i odvažniji svet za žene. Toliko toga je mogla i želela, ali kada u 31. godini stane jedan takav život, ostaje nam samo da naslutimo za koliko pesama, predstava, prevoda i izvojevanih bitaka za prava pripadnica nežnijeg pola smo ustali uskraćeni. I da se zapitamo – koliko uopšte znamo o Dragi Dejanović.

Rođena je 18. avgusta 1840. godine, u uglednoj porodici advokata Živojina Dimitrijevića i majke Sofije. Njeno rodno mesto je bila Stara Kanjiža, ali je dobar deo života provela u Bečeju, u koji se preselila sa roditeljima. Materijalna situacija Dimitrijevića je dozvoljavala da Draga dobije kvalitetno obrazovanje, pa se školovala u uglednom Institutu Vinčikov u Temišvaru. Nažalost, bila je krhkog zdravlja, a zbog ozbiljnog obolenja očiju morala je da prekine školovanje i vrati se kući. Imala je 21. godinu kada se, protiv očeve volje, udala za učitelja Mihaila Dejanovića, ali taj brak nije dugo trajao. Talenat za pisanje počela je da pretače u stihove. Njeno glavno oružje je postalo pero. Uz ljubavne i rodoljubive pesme, koje je premijerno objavila u časopisu „Danica“ 1862. godine, izašao je i njen članak „Zla sreća devojačka“, u kojem je otvoreno tražila da žene dobiju pravo da rade i privređuju.

– Tu zaključuje da ekonomska samostalnost i moderno obrazovanje predstavljaju osnov ženske nezavisnosti. Kritikovala je dame zato što su pristajale na mušku superiornost, jer su verovale da muškarac treba da obezbedi materijalnu sigurnost i što nisu ništa činile da se situacija promeni – navodi (u Biographical Dictionary of Women’s Movements and Feminisms) istoričarka Ivana Pantelić, koja se bavila životom i radom ove Srpkinje.

Kada je Draga otputovala u Peštu, kod rođaka Steve V. Popovića, koji je bio direktor Tekelijanuma, pronašla je sebe i shvatila šta želi da radi. Prekretnica u njenom životu je bilo poznanstvo sa osnivačima i članovima Ujedinjene omladine srpske, koja je delovala između 1866. i 1872, a nastala je po uzoru na Macinijevu Ujedinjenu omladinu Italije. Njeni osnivači, koji su kao cilj isticali prosvećivanje Srba kroz razvoj kulture i obrazovanje, bili su Svetozar Marković, Svetozar Miletić i Vladimir Jovanović. Draga im se priključila, postajući veliki borac za ravnopravnost polova. Bilo je to doba kada su žene u Srbiji mirno podnosile podređeni položaj, prihvatajući činjenicu da žive u patrijarhalnom društvu u kojem je muškarac i pisanim i nepisanim pravilima bio zaštićena „vrsta“. Ona počinje da se buni protiv toga, bori se za prava dama, kritikuje ih zbog pasivnosti, poziva da se pokrenu, drži predavanja o važnosti obrazovanja devojčica… Ostao je upečatljiv njen stih „Ja sam žena, ali smem”, kojim je u malo reči mnogo toga rekla. Bilo je dovoljno argumenata zbog kojih su je prozvali prvom srpskom feministkinjom, kako je navela Ivana. A Svetozar Marković ju je zvao „žena sa dubokim osećanjem“, što je dolazilo do izražaja u njenom radu u Ujedinjenoj omladini srpskoj, koja je izdavala list „Mlada srbadija“, a on je prvi pokrenuo pitanje emancipacije žena.

POZORIŠTE
Dragu je okupirala ljubav prema sceni i želja da zaigra na daskama koje život znače. U tek osnovanom Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ona debituje kao Roksanda Dukatićeva u komadu „Doktor Zoljić“, 1862. godine. Stigla je i do beogradskog Narodnog pozorišta, ali je više prevodila tekstove sa nemačkog, nego što je igrala. Shvatila je da joj pisanje više leži i bolje ide, ali nažalost nijedan komad koji je napisala, nikada nije odigran.

U časopisu „Zastava“, Draga je pisala tekstove u kojima se otvoreno zalagala za obrazovanje devojčica i njihova prava, kritikovala je uređenje škola… Javnost je bila uzburkana njenim člancima „Dve-tri reči Srpkinjama“ i „O emancipaciji Srpkinja“. Preko Matice i „Mlade Srbadije“ se direktno obraćala majkama, pozivajući ih da školuju ćerke, vaspitaju ih na drugačiji način nego što su one bile odgajane, kako bi same prosuđivale i odlučivale o svojoj sudbini.

U potrazi za sobom jedno vreme se bavila glumom, a položila je i učiteljski ispit, kako bi radila u prosveti, što se verovatno poklapalo sa odlukom da se pomiri sa suprugom učiteljem. I posle tragedije 1867. godine, kada joj je umro sin, nije prestala da piše. Iz njene kreativne „radionice“ izlazile su ljubavne rime, ali i rodoljubive, kojima je želela da probudi narodnu samosvest. Pesme, njih 45, objedinila je u knjizi „Spisi“, objavljenoj 1869. godine u Novom Sadu, a sud kritičara je procenio da se u njima oseti uticaj Branka Radičevića i Jovana Jovanovića Zmaja. Pripremala je i drugu knjigu, ali nije stigla da je objavi. I drama „Dioba Jakšića“, pripovetka „Svećenik“ i pedagoška rasprava „Mati“ ostale su u rukopisu. Imala je mnogo želja i ambicija, ali je drugi porođaj za nju bio koban. Umrla je prerano, te 1871. godine. Mlada pesnikinja je sahranjena u Starom Bečeju.

Izvor: Novosti.rs

Advertisements

Posted on 23. septembra 2018., in Iz istorije, Knjige, časopisi, pisci i javna lica, Poučno. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: