Advertisements

Ekumenizam i pravoslavna Crkva

Jedinstvo i ujedinjenje crkava i vera, odnosno ekumenizam i pravoslavni vernik u svemu tome.

Ekumenizam (grčki οικουμενη — naseljeni svet, vaseljena) predstavlja pokret i nastojanje verskih poglavara različitih veroispovesti oko pomirenja, saradnje, zbližavanja i jedinstva unutar hrišćanskih crkava. Glavno organizaciono telo ekumenizma je Svetski Savet Crkava.

ekumen


Dok se međureligijski dijalog i saradnja odnosi na sve religije sveta, ekumenizam je pak inicijativa i dijalog između hrišćanskih crkava. Za razliku od nasilnog ili nenasilnog unijaćenja (to jest prelaženja vernika iz Pravoslavne crkve u Katoličku veru Unijati), u ekumenizmu se na političkom nivou naglašava donekle ravnopravan dijalog među hrišćanskim konfesijama, i potencira ono što je pojedinim crkvama zajedničko, težeći da se religiozni život što više izjednači.

Ekumenizam je nastao u 19. veku u okviru protestantskih crkava (ekumenski pokret) iz razloga ujedinjenja mnoštva protestantskih sekti i pravaca koji su bujali u Zapadnoj Evropi. Rimokatolička Crkva je prihvatila te ideje u prošlom veku i danas Katolička crkva i Papa zajedno sa UN vodi glavnu reč u procesu ekumenskog povezivanja između crkvi, naslonjeni na New Age trendove jedinstva sveta – novi Vavilon. Poznate su zajedničke molitve koje ekumenisti organizuju.

Za Pravoslavnu crkvu i pravoslavne vernike ekumenizam je greh i odvajanje od pravoslavnog puta i predanja iako je Pravoslavna crkva uzela učešća u radu Svetskog saveta crkava, ali se to sve odnosi na politički i društveni aspekt tolerancije, nikako ne na verski domen i mešanje dogmi. Ekumenizam je suštinski pokret mešanje Istine i jeresi i ništa dobro ne donosi pravoslavnoj Crkvi.

Kako pravoslavni hrišćanin (monah ili mirjanin) treba da gleda na nepravoslavnog čoveka (Jevrejina, muslimana, rimokatolika, protestanta?) Sme li pravoslavac da uđe u nepravoslavnu bogomolju? Sme li da prisustvuje nepravoslavnom molitvenom obredu i skupu, a sme li da učestvuje molitveno u njemu?

U jednom pitanju mnogo pitanja. A u svima njima – jedno pitanje. Pitanje koje nameće naše vreme, vreme obremenjeno teorijskim i praktičnim ekumenizmom, vreme kada su mnoge vrednosti, i moralne i duhovne, dovedene u pitanje. Nekada su ljudi zamislili da grade Vavilonsku Kulu, pa je po volji Božijoj nastala pometnja jezika i rasejanje naroda. Danas pak mnogi žele da grade Kulu ujedinjenog hrišćanstva no ne na Hristu – Istini, nego na kompromisu između istine i laži, svetlosti i tame, Hrista i Velijara, i doveli su do pometnje kako među pravoslavnim vernicima tako i među večnim vrednostima, moralnim i duhovnim.

A Ekumenizam! Šta je to? To je izmišljotina one iste iskonske Zmije ( koji je „đavo i satana“, Otkr. 12,9) koja je našim Praroditeljima u raju predložila da postanu bogovi, ali ne pomoću Boga, nego nasuprot Boga, a pomoću đavola. Tako i današnji ekumenisti, žele da ostvare jedinstvo hrišćana za koje se Hristos molio u svojoj prvosvešteničkoj molitvi (pred stradanje, vidi Jn. 17,21) ali ne na Istinu i u Istini nego na kompromisu, laži, licemerju. Ne na veri u sve što je Hristos otkrio i ljudima na spasenje ostavio u Crkvi svojoj nego na relativizaciji svega pa i same Crkve. Taj projekat su izumeli protestanti a prihvatili svi ostali, nažalost i mnogi „pravoslavni“ pastiri (episkopi i sveštenici) koji su sa teorijskog ekumenizma (dijalog sa nepravoslavnima) uveliko prešli na praktični ekumenizam izražavan i projavljivan u zajedničkim molitvama i bogosluženjima pa negdje čak i u zajedničkom pričešćivanju (intercomunnion-u).

No, to nije dovelo do postavljenog cilja „svih crkava“ nego do nebivale sablazni, smutnji i deoba u Jednoj i Jedinoj Crkvi Hristovoj, Crkvi pravoslavnoj. I u naše vreme (kao mnogo puta u istoriji Crkve) ispunjavaju se reči Hristove da Crkvu Njegovu ni vrata pakla neće nadvladati (Mt. 16,18). I zaista, u svakoj pomesnoj Pravoslavnoj Crkvi ima onih (među klirom i narodom) koji ne pristaju i ne prihvataju otrov ekumenizma ma u kakvim oblandama se nudio i servirao. Oni i jesu i ostaju „Crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine“ (1. Tim. 5). Tu Crkvu zaista vrata pakla nikad neće nadvladati jer je Istinit Onaj koji je to obećao onima koji Ga ljube.

Pitanje je kako ti pravoslavni hrišćani (monasi ili mirjani) treba da gledaju na nepravoslavnog čoveka? Kao na svog teško bolesnog brata po telu (svi smo od jednog Adama) sa bolom, samilošću i ljubavlju. Što je brat bolesniji sve veću ljubav prema njemu treba pokazivati. Što se tiče ljudskih odnosa i ovozemaljskih potreba ponašati se prema svim ljudima na isti način. Svima ukazivati dužno poštovanje, pomoć u bilo čemu ovozemaljskom, spremnost da se za bližnjeg (svakog čoveka) bez obzira na veru ili bilo koje druge razlike svojstvene ljudima, ako treba i život položi. To je nauka jevanđeljska, to je nauka svetootačka, to je nauka Crkve pravoslavne (vidi priču o Milostivom Samarjaninu, Lk. 10, 25-37). Tada i samo tako pravoslavni hrišćanin postupa kao istinski sluga Božiji, sluga Boga koji zapoveda suncu svome da greje i zle i dobre, i kiši svojoj da pada i pravednima i nepravednima (Mt. 5,45).

Tako sve dok ostajemo na polju čisto biološkom, ovostranom, na polju bioloških potreba. Međutim, kada je u pitanju odnos pravoslavaca kao vernika, člana Crkve Hristove prema nekome ko taj nije (pa bio on Jevrejin, neznabožac – ateista, musliman, rimokatolik, protestant ili bilo šta drugo u verskom pogledu), stvari se menjaju iz temelja. Tu pravoslavac (ukoliko želi da to i ostane) ne sme prestupiti granice svoje vere, pomeriti međe koje postaviše Oci naši i miješati vjeru svoju sa tuđom, praviti i ići na kompromise, tražiti neke dodirne tačke (minimum) sa inoslavnima radi nekog lažnog (prolaznog, ovozemaljskog) cilja. To znači da pravoslavni sa nepravoslavnima ne može imati nikakve verske obrede ili molitvene zajednice. On se ne može moliti sa njima. O tome govore i mnogi sveti Kanoni Crkve Pravoslavne. Ali se može i treba moliti za njih. Moliti se da ih Gospod prosveti, umudri i uputi na put spasenja, na put povratka i prisajedinjenja Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolkoj Crkvi izvan koje i mimo koje nema spasenja. Na tu molitvu za „nepravoslavne“ pravoslavca pokreće i treba da pokreće istinska ljubav prema njima. Jer po svetom ocu Justinu Đelijskom samo je ona ljubav prava i istinska koja bližnjem osigurava život večni (spasenje). Tu ljubav pokazuje Sveta Crkva pravoslavna moleći se neprekidno u svojim svetim molitvama „za sve i sva“: „Zabludele od pravoslavne vere, jeretike i otpadnike, prizovi poznanju istine: nehrišćane prosveti da bi Te poznali, grešnike privedi pokajanju“ (Akatist Isusu Sladčajšem). No Crkva nema nikakvu silu ni vlast da nekog primora na jedinstvo u veri sa Njom, da postane Njen član. Čak i kad bi mogla ne bi to činila, jer bi to bila tiranija a ne ljubav.

Najzad poslednje pitanje pokazuje izvesnu gradaciju. „Sme li pravoslavac samo da uđe u nepravoslavnu bogomolju?“ Načelno sme! Ali, odmah se postavlja pitanje pobude i namere: radi čega? Da li je u pitanju puka radoznalost, naučni pristup i proučavanje takvog objekta, poštovanje i pijetet, da bi se unutra molio (pa majkar i sam)? Od namere, dakle, i cilja njegov ulazak dobija i moralnu kvalifikaciju. I sveti apostol Pavle kaže: „Sve mi je slobodno (dozvoljeno) ali mi nije na korist. Tako i „samo“ ulazak u nepravoslavnu bogomolju, samo po sebi nije greh i zlo, ali to može da bude zavisno od naše namere. Sveti Vasilije Veliki izričito govori: „Ne doprinosi slavljenju Imena Božjeg onaj ko se divi učenju nepravoslavnih“. Dakle, ni divljenje njihovim „bogomoljama“ a još manje molitveno opštenje sa njima.

„Sme li da prisustvuje nepravoslavnom obredu i skupu?“Sve što je rečeno za prethodno pitanje, važi i za ovo. Ništa se nema ni dodati ni oduzeti.

„A sme li molitveno da učestvuje u njemu?“ E to ne sme. Ni pod kakvim uslovima ili okolnostima. Prinudom ili silom, jer bi time pogazio sve pozitivne Kanone i propise svoje Crkve pravoslavne i prestao bi biti njen član.
Neka ovaj kratak odgovor na ovo sudbinsko pitanje bude makar jedna strelica kraj puta „koji vodi u život večni“ da savremeni pravoslavci ne bi sa njega skrenuli i zalutali na mnogobrojnim stazama i puteljcima koji su trasirali ljudi svojim umom, a koji svi vode – u propast večnu.

Mir ti i blagoslov od Gospoda.
Episkop Artemije


Izvor: Bašta Balkana

Prilagodila ekavici Rea Mnc

Advertisements

Posted on 19. septembra 2018., in Iz istorije, Narodna verovanja, mitovi, običaji i zanati. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: