Advertisements

Ovo možda niste znali o obrazovnim sistemima širom sveta

Često smo skloni da osuđujemo obrazovni sistem sopstvene države bez gotovo ikakvog znanja o stanju u drugim državama sveta. Ovim tekstom pokušaćemo da vam pružimo širu perspektivu, prikazom onih sistema koji se trenutno smatraju idealnim, kao i onim koji radije zastrašuju učenike.


Koliko puta nedeljno čujete rečenicu „Školski sistem u Srbiji je katastrofa, znaš li kako je u… (naziv neke države)”? Sigurno mnogo. Neminovno je da bi u našem sistemu obrazovanja štošta toga trebalo preinačiti, no pitanje je da li smo zaista toliko dobro upoznati sa školstvom u drugim zemljama da bismo mogli da sudimo sopstvenom.

Brojna istraživanja o školskim sistemima širom sveta daju dijametralno suprotne rezultate. U Japanu, na primer, standard školovanja je izuzetno visok, ali su školarci zadovoljni, dok je južnokorejsko školstvo na istom nivou kao japansko, ali deca osećaju izuzetan pritisak i gotovo gnušanje kad je reč o učenju i ocenjivanju.

Iz tog razloga ovaj tekst posvećen je svemu onome što niste ili možda niste znali o različitim principima školovanja širom globusa.

1. Japan – red, rad, disciplina i uspeh
U Japanu se školovanje, naprosto, veoma rigorozno shvata. Šest razreda osnovne škole i tri razreda niže srednje obavezni su za svu decu, što je zasigurno razlog što u Japanu, prema procenama, ima neverovatnih 0% nepismenih.

Fond časova je veoma veliki, učenici ostaju i po osam sati dnevno u školskim klupama i imaju jedva nekoliko kratkih pauzi, jer Japanci veruju da bi proces učenja trebalo što manje prekidati. Takođe, što se samog učenja tiče, na japanskoj deci leži veliki pritisak. Po propisima, do 15. godine trebalo bi da poznaju oko 1200 znakova kanđi pisma, uz još dva fonetska pisma u upotrebi – hiraganu i katakanu,

Uz to, procenjuje se da su japanski učenici najbolji u čitanju, pisanju i naročito računanju, jer se koriste posebnom metodom igranja i crtanja kako bi brzo i uspešno mogli da pomnože čak i kompleksnije brojeve. Pogledajte kako to izgleda na ovom linku.

Japanska odeljenja broje i do 50 učenika, koji su međusobno veoma povezani, pre svega što se razmene znanja tiče. Naime, ukoliko se na času radi zadatak, profesor će proveriti postavku i rešenje onom učeniku koji je prvi završio, pa će taj učenik (ukoliko je valjano uradio zadatak) proveriti zadatak i ukazati na greške narednom učeniku, pa će ovaj uraditi isto sledećem i tako u krug.

Ovaj sistem zasniva se na verovanju da će dete, ako nekog drugog nauči onim stvarima koje je već samo savladalo, upamtiti čak 90% gradiva, i to sve na jednom času. Krajnje impresivan i efektivan pristup!

2. Finska – obrazovanje iz snova
Kao što je već nadaleko poznato, Finska je država za koju važi da ima jedan od najboljih, ako ne i najbolji, obrazovni sistem. Ipak, malo je poznato da to nije oduvek bio slučaj, već da su Finci ovaj nivo dostigli zahvaljujući reformi obrazovanja, koja je sprovedena pre ravno četiri decenije.

Ono što je u vezi sa školovanjem u Finskoj najzanimljivije jeste činjenica da se učenici ni na koji način ne ocenjuju prvih šest godina učenja, zatim da testove i domaće zadatke počinju da rade tek u tinejdžerskom dobu i, konačno, da tokom čitavog školovanja polažu jedan jedini ispit (tačnije – veći kontrolni zadatak) kad napune 16 godina.

Takođe, interesantno je što između svakog časa imaju po čak 15 minuta pauze, u odeljenju ih je najviše šesnaestoro i ne samo da imaju privilegiju besplatnog školovanja, već i besplatnih obroka, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, udžbenika, kao i svih kampova, izleta ili ekskurzija.

Pored toga, status predavača u Finskoj izuzetno je poštovan u društvu, jednako kao status doktora ili advokata. Svi profesori i nastavnici moraju da završe makar master studije, ako ne i doktorske, kako bi uopšte mogli da predaju i obaveza im je da dva sata nedeljno posvećuju programu profesionalnog usavršavanja.

3. Australija – od trnja do zvezda
Australijski obrazovni sistem imao je turoban početak. Do pre samo stotinak godina školovanje u Australiji nije bilo obavezno, škole niko nije finansirao i nije postojao standardizovan spisak predmeta koji su se u njima izučavali. Štaviše, škole su vodili mali porodični biznisi i one bi najčešće bile smeštene u napuštenim crkvama, malim zgradama, nekad čak i kolibama.

Međutim, nakon Drugog svetskog rata uvedeno je obavezno osnovno i srednje obrazovanje za svu decu, a od ’60-ih godina 20. veka predavanje u školi počelo je da se smatra društveno prihvatljivom profesijom.

Danas se u australijskim školama neguje radije tradicionalan pristup – kreativnost često izostaje u nastavi i učenici su u obavezi da nose uniforme. Ipak, neki od najhvaljenijih srednjih škola i univerziteta nalaze se baš u Australiji, tako da se školstvo ipak izborilo do pijedestala, iako možda u početku nije delovalo da će do toga ikada doći.

4. Italija – oaza za učenike
Italijanski obrazovni sistem često se opisuje kao poprilično fleksibilan. Između učenika i profesora neguje se opušten, prijateljski odnos, a učenicima se posvećuje mnogo pažnje i čini sve kako bi im vreme provedeno u školi proteklo što prijatnije.

Svakog školskog dana postoji striktno odvojeno vreme samo za sport i igru, a pored toga pauze za ručak traju i do sat vremena. Italijanski učenici imaju priliku da po nekoliko puta godišnje uživaju u raspustu, jer na skoro svaka dva meseca imaju barem produženi vikend. Takođe, u nekim školama su čak petkom skraćeni časovi, kako bi se izašlo u susret učenicima koji žive u manjim gradovima ili selima i dugo putuju do kuće.

Iako se čini da Italijani mnogo vremena provode u školi, naročito što istu posećuju i subotom, nastavni program znatno im je olakšan i broji manje predmeta – na primer, naši fizika, hemija i biologija njima su sažeti u jedan predmet – nauku. Još jedan zanimljiv podatak jeste da svi učenici poseduju naročitu sveščicu, koju zovu Diaro i koja služi da na jednom mestu pregledno imaju ispisane raspored časova, školske obaveze, datume praznika i raspusta i tome slično.

5. Barbados – egzotično i napredno školovanje
Iako se Barbados retko pominje u kontekstu obrazovnog sistema, ova karipska ostrvska država i te kako je napredna na tom polju. Osim toga što su profesori vrlo posvećeni učenicima i koriste različite metode kako bi doprli do svakog ponaosob, na nedeljnom nivou posećuju i dodatne časove i radionice koje organizuje Ministarstvo prosvete, kako bi poboljšali tehnike metodologije rada. Roditelji takođe u znatnoj meri utiču na školovanje svoje dece – predlažu promene u sistemu, odabiru nastavnika i tome slično.

Pored toga, na Barbadosu deca imaju priliku da izučavaju i neke vrlo zanimljive obavezne predmete, kao što su etika i zdravlje i porodičan život u osnovnoj školi i agrikultura, biznis i ekonomija u srednjoj.

6. Južna Koreja – neuspeh kao motivacija
U Južnoj Koreji obrazovanje se smatra izuzetno bitnim. Štaviše, toliko da je to postalo opasno. Južnokorejski učenici konstantno trpe veliki pritisak, kako svojih profesora, tako i roditelja da dobijaju visoke ocene, upišu se na dobar fakultet i dostignu karijerni uspeh, koji je u ovoj državi posledica sušte epidemije ambicije.

Ukoliko ste siromašni i učite u nekoj od južnokorejskih srednjih škola, najverovatnije ćete bespogovorno biti označeni kao delinkvent i osoba bez budućnosti. Ukoliko ste, pak, solidnog materijalnog statusa, moći ćete da priuštite sve dodatne časove pripreme za fakultet, te da potencijalno upišete neki od tri prestižna univerziteta u Seulu. Ako ipak ne upišete neku od ovih visokocenjenih obrazovnih ustanova, dobićete priliku da polažete ispit za državnog službenika, no za ovaj ispit spremate se sami, tako da proces polaganja u nekim slučajevima može da potraje i do pet godina.

Uzimajući sve u obzir, nije čudno zašto je u Južnoj Koreji stopa samoubistva, naročito mladih ljudi, toliko visoka. Sve ocene su javne, svaki neuspeh se vrlo lako dozna, profesori i roditelji imaju prevelika očekivanja od dece i neminovno je da je nemoguće išta postići pod tolikom količinom stresa.

Kao što ste i sami mogli zaključiti, ne postoji sistem koji je idealan. Čak i onaj za koji se tvrdi da jeste i čini se da zadovoljava kriterijume dece i roditelja, ipak ima i poneku manu ili makar nije uvek postojao u svom sadašnjem, izglančanom obličju.

Stoga, pre oštre presude sopstvenog sistema, ne bi bilo loše informisati se o stanju u drugim državama. Stvar je jasna – može se reći da je kod nas objektivno loše, ali svakako neuporedivo u odnosu na neka daleko rigidnija okruženja.


Autor Katarina Lazić

Izvor: iSerbia

Advertisements

Posted on 29. juna 2018., in Pomoć onima koji uče, Poučno. Bookmark the permalink. 2 komentara.

  1. Vrlo dobar tekst o nekim obrazovnim sustavima sirom svijeta. Da naravno, vecina obrazovnih sustava u svijetu su losa, a narocito u tzv naprednim kapitalistickim zemljama poput npr. SADa ili Njemacke. To se i vidi po neadekvatnom znanju i nepismenosti ucenika. Obrazovni sustavi exYu regije nisu sjajni ali im malo nedostaje da budu najbolji na svijetu. To sto imamo mnogo predmeta i mnogo cinjenica zapravo je plus u danasnjem svijetu gdje vladaju informacije.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: