Advertisements

Isabel Peron, prva žena na čelu jedne države

Prva žena kojoj se ispunio krajnji san sufražetkinja, doduše ne baš preteranim odobravanjem okoline, bila je Isabel Martinez Peron. Naime, iako su Islanđani na izborima u junu 1980. godine većinom glasova izabrali Vigdís Finnbogadótti za svoju predsednicu, koja je tako postala prva demokratski izabrana šefica neke države, Isabel Martinez Peron čovečanstvo pamti i kao ženu na čelu neke države u zapadnoj hemisferi bez formalnog obrazovanja i plemićkog porekla. Zapravo, ona je bila sve suprotno od toga.


Nasledivši muža Juana Dominga Perona, nakon njegove smrti, 1974. godine, Isabel je postala predsednica Argentine i ujedno prva žena predsednica neke zemlje u istoriji. Njena kratka, dvogodišnja vladavina obeležena je političkim nasiljem, ekonomskom nestabilnošću i pojavom terorizma u Argentini. Shodno tome, u svojoj zemlji nije bila baš omiljena, ali je, pokazuju njeni biografski podaci, i te kako bila žena odlučna da životne okolnosti okrene u svoju korist.

Njena životna priča počinje 4. februara 1931. godine, kada je kao Maria Estela Martinez Cartas rođena u La Rioji, u siromašnoj argentinskoj planinskoj pokrajini. Rano je ostala bez oca, nakon čega se sa ostatkom porodice seli u Buenos Aires, u potrazi za boljim i lakšim životom. Pohađala je časove plesa i pevanja, a nakon što je napustila školu, vremenom je stasala u plesačicu u noćnim klubovima argentinske prestonice, a kasnije i u pozorišnim trupama. Ime Maria je na kršenju promenila u Isabel, koje je koristila ne samo kao umetničko ime, već i kasnije, tokom svog turbulentnog života punog uspona i padova.

Prekretnica se desila kada je sa 25 godina sa trupom krenula na turneju po Latinskoj Americi, gde je u Panami srela Juana Perona, nakon decenije vladavine pučem svrgnutog argentinskog predsednika u egzilu.

Ispostaviće se da je njihov susret bio sudbonosan, jer je Isabel ubrzo postala njegova treća supruga; nakon prve supruge Aurelie Tizon, koja je umrla jako mlada od iste bolesti kao i druga supruga, slavna Eva (Evita) Duarte, koja je bila veoma bitan politički faktor u Peronovom životu i njegovom uspehu, kao i u životu Argentine, ali, u političkom kontekstu, nikada više od prve dame. Ipak, u argentinskoj, ali i svetskoj istoriji je ostavila neizbrisiv trag, kao jedna od najpopularnijih prvih dama ikada, koja je svojom harizmom i predanom socijalnom borbom i aktivizmom pridobila radničku klasu, žene i siromašne.

Mada, Evita je pre svega toga bila plesačica, a Peron je, čini se, bio slab na takve žene. Iskoristivši taj as u rukavu i zanemarivši to što je 36 godina stariji od nje (njoj je bilo 30, a njemu 66 godina), Isabel mu postaje ,,lična sekretarica’’, a 1961. godine se udaje za njega u Madridu i nastoji da izađe iz sene svoje prethodnice, po svaku cenu.

Kao Peronova predstavnica, 1965. godine je optutovala u Argentinu kako bi izgradila mrežu pristalica među mlađim simpatizerima peronista, kojima je pokret bez njega na čelu potpuno odgovarao. Značajan uspeh Peronista u političkoj borbi za Kongres, doveo je do nove krize u zemlji, ali i eskalacije političkog nasilja te ubistva predsednika, nakon čega vojna hunta dozvoljava delovanje političkih partija, pa samim tim i peronista. Pregovori između Perona i novog predsednika Alejandra Lanussea su bili Isabelina šansa.

Nakon 18 godina u izgnanstvu, Peron se krajem 1972. godine vratio u zemlju te je na izborima naredne godine uverljivo izabran za predsednika, u trećem mandatu. Suprugu Isabel, koja se tokom kampanje lavovski borila, verovatno imajući u vidu i to da njen suprug više nije u cvetu mladosti, je imenovao za svoju zamenicu, verujući da bi mogla da postigne slavu i popularnost kao nekada Evita. Vlast Peronovih je bila i svojevrsno koketiranje sa nacizmom – Juan je obožavao Musolinija, od kojeg je preuzeo retoriku i nacionalističku ideologiju oko koje je okupio velik broj Argentinaca potpuno očajnih zbog bede u kojoj su živeli.

A onda su godine učinile svoje, tada već vremešni Peron (79) umire 1. juna 1974. godine, i tu na scenu stupa Isabel, kojoj je ovaj razvojni put od kabaretske plesačice do prve predsednice neke zemlje doneo istorijsku slavu. Ali i brojne probleme.

Naime, od supruga je nasledila duboko razjedinjeni Peronistički pokret, rastući talas terorizma i sve dublju ekonomsku dubiozu, a pridobiti nije uspela nijednu od grupa koje su podržavale njenog supruga. Takođe, narod je nije ni prihvatio, ni voleo. Podela unutar pokreta razbuktala se nakon što je ona preuzela vlast, usledilo je talas političkog nasilja i terorističkih aktivnosti, a Argentina je počela da tone u apsolutnu anarhiju.

Nedovoljno jaka da se nosi sa novonastalom situacijom i bez ikakvog autoriteta, Isabel 1975. godine odlučuje na ode na odmor i, kako je govorila, oporavi se od isrpljenosti. Bila je to prilika za grupu vojnih disidenata da se usude na puč, nakon čega joj je sa sve više strana sugerisano da se povuče. Iako se tome usprotivila, zemlja je svakim danom bila u sve većem haosu, a spasiti je nisu mogli ni vanredni izbori na koje je pristala, pa je svrgnuta i oteta u nenasilnom državnom udaru, poznatom kao ,,Prljavi rat’’, kada vlast preuzima general Videla.

Predsedničkim helikopterom je prevezena u vojnu bazu, a narednih pet godina je držana u kućnom pritvoru. Kada je 1981. godine osuđena na osam godina zatvora zbog korupcije i nasilnog nestanka aktivista 1976. godine, proterana je iz zemlje. Naime, u vreme vojne hunte, deca iz nekoliko stotina argentinskih porodica su nestala na ,,Letovima smrti’’, odnosno, vojska ih je u želji da ukloni tragove zločina izbacivala iz aviona iznad reke Rio de Plata. U optužnici je navedeno da je Isabel lično potpisala tri ukaza koji su za posledicu imali 600 nestanaka i 1.500 ubistava u doba peronističke vlade, od 1973. do 1976. godine.

Proterana Isabel Peron je 2007. godine uhapšena u Španiji, gde se od svog puštanja iz zatvora nalazila u egzilu te održavala bliske veze s porodicom Francisca Franca, pod optužbom za kršenje ljudskih prava, tačnije likvidacije i nestanka levičarskih političara. Međutim, Madrid je odbio da je izruči Argentini, pa i dalje živi u egzilu, u potpunoj izolaciji u strahu od sudskog progona.


Autor Jelena Pralica

Izvor: iSerbia

Advertisements

Posted on 19. maja 2018., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: