Advertisements

Žene iz moje familije – Rakila

U mojoj familiji žene su ponizne, blagog karaktera, podređene muškarcima i njihovoj čeličnoj volji. Svaku njihovu želju ispunjavaju u trenu, zanemarujući sopstveni sud i potrebe.
Ne verujete, a? Verujte mi i meni je ovo smešno dok pišem, ali me to ne sprečava da na porodičnim slavljima, kada se pokrene neka tema o tome, ja demonstrativno iznesem ovu tvrdnju i time izazovem grohotan smeh svih tih muškaraca iz naše familije čije su žene „ponizne“, „blagog karaktera“ i „uvek na usluzi“. Žene suptilno klimaju glavu, a muškarci se hvataju za stomak od smeha.

Majkina kuća

Rodna kuća najstarijih Ivanovića – fotografisao Zoran Ivanović


Dobro, ajde sada iskreno, bez šale. Istina je da sam odrasla u familiji veoma jakih žena. Ne da su muškarci bili slabići, daleko bilo da je tako, nego što su imali tu nesreću, ili pak sreću da ih život spoji sa jakim ženama. Muškarci su bili hrabri, vredni, rodoljubi, u rudnicima, u ratovima, na frontovima, po logorima, a na ženama je ostajao teret kuće, porodice i dece. To ih je i ojačalo. Smešno mi je kada danas čujem da doktori u svim bolestima pronalaze razlog u stresu. Kao prvo, stres u školi, onda na fakultetu, zatim na poslu. Stres uzrok?! Moja prababa je ostala sama sa decom kući u ratno vreme da se snalazi, bez ikakvih primanja. Prvi svetski rat, pa onda Drugi svetski rat. Uđe u selo bugarska vojska, pa pokupi svu hranu i stoku. Onda uđe kraljeva vojska, pa pokupi ono što je ostalo. Muž i svekar u logoru pokupljeni preko noći od strane okupatora, ona bez vesti da li su živi i da li će ikada da se vrate. I ovo poslednje bombardovanje preživela i živela punih 97 godina. Eh, kad bi stres ubijao tako…
Moja prababa Rakila nije znala za prava žena, niti je čula za feminizam, ali je to nije sprečavalo da još od trenutka kada je ušla u kuću Ivanovića, čeličnom pesnicom zavede red u kući. I svekrva joj je bila jaka žena, ali ona svoju snahu nije videla kao konkurenciju, nego je oberučke dočekala kao podršku i pomoć. Baba Rakila došla je u kuću našeg deda Branka iz već bogate porodice iz obližnjeg sela. Otac joj je bio dobrostojeći trgovac svinjama i u ono vreme, početkom dvadesetog veka, posao im je tako dobro išao da su izvozili svinje i u inostranstvo. Kuma joj je bila Italijanka i krstila je kao Rakela, ali naravno, to se odmah stopilo sa crkvenim imenom Rakila. Baba Kila ili Majka, kako smo je svi mi kasnije zvali od milja.
Ušla je ona u dobrostojeću i veoma poštovanu porodicu. Porodicu poznatu po svojoj marljivosti, poštenju i časnosti. Deda Branko je poreklom iz Životicine loze Ivanovića, koji je pak imao četiri sina, a ovi svoje sinove i kćeri, pa se loza proširila toliko, da su skoro svi Ivanovići, ovde u okolini, rodbinski povezani. Iako ne nosimo svi to prezime, znamo da smo od te loze i poštujemo se međusobno.
Imala je Majka Kila sa deda Brankom svakojakih situacija. On prekaljeni rudar, dobričina, šaljivčina, ali voleo je siromašak da popije. Šta će, živa duša. I ne pio, nakon svega što je u ratu i logoru preživeo. Sećam se jedne scene, kada je Majka pokušala deda Branku flašu rakije da istrgne iz ruku. Plašila se za njegovo zdravlje. Nadvlačili se oni tako za tu flašu i nakon nekoliko minuta, ona ga nadjačala i istrgla mu flašu. Oznojene mu ruke valjda bile od želje da popije. On besan, poče da se treska i reče:
– Slušaj Rakila, kad umrem, nemoj slučajno na groblje da mi donosiš i namenjuješ rakiju. Ima da ustanem i da ti je prospem sve po glavi, da znaš samo.
I ode tako besan i žedan, poslove po dvorištu da završava. Sve šutirajući kamenje uz put. Sa po kojom suzom u očima. Muški Ivanovići, oduvek su bili osećajni. Od Meme, deda Branka do mog dede Drageta i brata mu Rade. Kad im dođeš u goste, oni plaču od radosti što si došao. Kad te ispraćaju, opet ti sa suzama mašu. Žao im što ideš. To je bilo jače od njih. A, žene su tu osećajnost i te kako znale da iskoriste i poteraju vodenicu na svoju ruku.
Kažu za Majka Kilu da je bila opasna žena. Onako sitna, od metar i po i ne više od pedeset kila, nije mi se činila takvom. Možda je i bila, ko zna, ali ja je pamtim kao nekog ko je često dolazio kod nas i pomagao mojoj majci i dok je moj otac bio živ, da bi nastavila da dolazi još češće nakon njegove prerane smrti. Pamtim njenu pogaču, njeno pečeno pile, njene sarme i njenu pitu od duleka. Pamtim njeno vešto provlačenje testa kroz dva dlana dok pravi taranu. Zatim njeno heklanje, njen bosiljak oko česme zasađen i ono najvažnije, pamtim njene priče. Znate, Majka Kila je bila nepismena, ali i tako nepismena, visprenog uma, izdiktirala mi je porodično stablo do više kolena unazad. I nabrojala je toliko predaka sa sve njihovim potomcima, da imam podataka za jedno veliko drvo sa veoma bogatom krošnjom da napravim i sačuvam za buduća pokolenja. Pričala mi je da, kada je bila mala, njeni roditelji su poslali njenu sestru Persidu da ide u školu. Međutim, ona je jadnica toliko u tom prvom razredu učila, da je htela da poludi od učenja, tako da su je ispisali iz škole. A Majka Kili nisu dali ni da krene. Persida, od tog prvog razreda, mislim da se nikad nije oporavila kako treba. Majka je nadživela dosta godina svoju sestru, koja je pak u dubokoj starosti poginula nesrećnim slučajem. Pao je zid na nju kada su rušili staru kuću. Nije se sklonila na vreme, a niko je nije ni video ni kada je prišla tu, gde uostalom nije ni trebala da bude. Ja je pamtim, nekako ćutljivu, večito u senci svoje sestre. A, svi su za nju i pričali da je nekako čudna. Verovatno su školu krivili za to i taj mnogo težak prvi razred. Jadna Persida, nije ni znala da je na taj način usporila školovanje buduće ženske dece u lozi Ivanovića. Trebalo je dosta vremena da se pojedinke otrgnu od tog lošeg iskustva i stava familije da škola nije za žene. Znate, ja sam prvo žensko dete iz loze Ivanovića, koje je otišlo na studije i završilo fakultet. Volim da mislim za sebe, da sam neka vrsta pionira, koja je utrla svojim sestrama i rođakama put da se osmele i pođu i one sličnim. Bogu hvala, posle mene su i druge nastavile.
U svakom slučaju, u svojim srednjoškolskim danima, rešila sam ja Majku da naučim da piše. Htela je i ona. I krenule smo mi tako, slovo po slovo. Ja učiteljica, Majka moja učenica. Dala sam joj ja svesku, olovku, gumicu. Počele smo sa – kosa tanka, uspravna debela. Zatim slovo A. Pa nastavile školski M, pa T. Pa MA-MA, TA-TA. I tako, krenulo njoj odlično. Kažem ja njoj:
– Majka, kad odeš kući, vežbaj ruku, prepisuj ovo što sam ti zadala, da ne zaboraviš.
– Hoću – reče ona.
Međutim, sledeći put kad je došla kod nas, a ona bez sveske.
– Zafrkavali me i smejali mi se u kući. Gde ti stara da učiš da pišeš?! I u pravu su. Nije to za mene – rekla je.
I tako odustade Majka od pisanja i čitanja. A mogla je da nauči. Mislim da se njoj u glavi, u stvari, uvek motalo ono, vezano za njenu sestru Persidu – što mogla da poludi od učenja u prvom razredu. Strah je to, da se i njoj to ne desi. Još pod stare dane.
Dolazila Majka često kod nas. Prođe tako mesec, dva, kad pozavršava sav posao i sve obaveze koje je imala u svojoj kući, spremi se i pođe iz sela preko brda (nekih tri kilometara pešice) da obiđe u gradu svoje rođene. Prvo svrati kod moje mame, unuke svoje, posedi kod nas nekoliko dana, pomogne joj u kući, onda se zaputi kod voljenog unuka Dragana, pa nakon toga kod mlađeg sina Rade, a onda kod mog dede Drageta, svog starijeg sina. I svuda posedi po nekoliko dana. Niko po nju nije kolima dolazio. Niko nju kolima nije vraćao kući. Sama, pešice, po više kilometara je pešačila od jedne do druge voljene osobe. Potpuno nenametljiva, a toliko brižna za svoje najmilije. Posvećena svojoj porodici i svojoj deci. I deci njihove dece. Sećam se jedne slave u Starom Kostolcu, kod mog ujaka, sa čijom je porodicom u staroj porodičnoj kući živela, okupili se gosti. Familija samo. Najuža. Majka Kila, njen sin Rada, njegov sin Dragan sa porodicom, moj deda Dragi sa svojom porodicom. Dvadesetak nas. Moja baba Olga mi priđe i reče mi, onako kao ovlaš:
– Pogledaj, svi ovi ovde, od nje su proizašli.
Sećam se, 1998. godine, leto je bilo veoma toplo, kakvo se godinama nije pamtilo. Jul mesec, sunce zapeklo, Majka kod nas u gostima, ali rešila baš tog dana da ode da obiđe sinove. Od naše kuće do dedine ima dobrih pola sata hoda. Ona krenula, pa na pola puta videla da ne može više, da je snaga izdaje, pa se vratila i počela da plače. Ja trudna, osmi mesec, počeh da je tešim:
– Ma šta ti je Majka, ma vidi kako je toplo, ni ja ne bi mogla po ovom suncu da stignem dotle, a kamoli ti.
Utešile su je malo moje reči, ali uzmite u obzir da je ona tada imala devedeset dve godine. Nakon toga nikada više nije krenula pešice na duži put.
A godinu pre toga, bila je moja svadba. Pošto je moj muž rodom iz Zaječara i njegovi tamo i dalje žive, moji i njegovi nisu mogli nikako da se dogovore da naprave zajedničku svadbu. Pa su napravili kompromis – jedne subote svadba bila u Kostolcu, a sledeće u Zaječaru. Dve svadbe smo imali. Kada je trebalo tamo da se ode, moja mama je autobus zakupila, da izabrani uži krug familije od njih četrdesetak ode tamo. Moja Majka Kila je prišla i pitala:
– Ružo, a jel’ hoćete i mene da vodite? Ja nikad nisam išla tako daleko od kuće, a nema smisla, život će da prođe, a ja da se sa prijateljima ne upoznam.
Naravno da je išla na svadbu u Zaječar. I pesmu poručila da joj muzika svira:

„Zarasle su staze moje
i sad one puste stoje
bele ruže nema više
pokraj staze da miriše…“

I dočekala Majka duboku starost. Devedeset sedam lepih godina doživela. Dočekala unuke, praunuke i čukunuke. Dočekala da ih udaje i ženi i raduje se zbog njihove sreće. U zdravlju je, Bogu hvala, bila, radila, doprinosila, penzijom muževljevom svoje ukućane pomagala. Ali, zamislite samo za sve te godine, koliko radosti, koliko boli, koliko gubitaka je ona doživela. Život joj je dodelio ulogu da ispraća svoje voljene. Ispratila prvo roditelje, zatim ispratila jedno dete, dok je bilo još malo, zatim unuče, pa voljenu mladu snaju, pa svekra, svekrvu, muža, unuka, pa rođenu sestru, dalje rođake, prijatelje… A onda se jednog dana samo ugasila. Bila je spremna da ode sa ovog sveta. Umorna od predugog života. Ispratili smo je sa velikom tugom u srcima, ali sa ponosom što potičemo od jedne tako jake i brižne žene.


Priču napisala Rea Mnc

Advertisements

Posted on 25. aprila 2018., in Iz mog ugla. Bookmark the permalink. 2 komentara.

  1. Baš lepa priča. Istinita, pa deluje nekako bez pretenzija, kao da je Rakila priča, bez želje da nekoga zadivi, nego samo da iznese svoje divljenje. A te male žene (metar i žilet, kako kažu), a i sama si od te fele, su i najjače. Ne zbog onoga da se u malim flašama otrov drži, nego od one srpske osobine koja se inat zove, one su sebi stavile u zadatak kada su se rodile da nikome ne ustupe i da nigde ne postupe mimo nekih svojih visokih merila. Znam takve i naučio sam da ih poštujem. A ova priča imaće lepo mesto u Hronici nekog tvog ili vašeg trajanja. Ne zaboravi da nastaviš.

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: