Advertisements

Priča moje mame – Slane stvari

Nedelja u mom gradu je radostan dan. Pijačni dan. Dan kada svi idu na pijacu. Ali, u manjim mestima se na pijacu ne ide samo zbog nabavke namirnica i potrebština. Ne, nikako. Na pijacu se ide, pogotovu nedeljom, da bi se ljudi sreli i družili. Da bi se ispričali jedni sa drugima.

Mamina kuhinja 1

I tako, prošle nedelje, krenem ja na pijacu. Muža nema kući, da pođe sa mnom da mi pravi društvo, na službenom putu već nedelju dana, starija ćerka na fakultetu, mlađa spava, ali srednja budna. Odlično. Krenemo nas dve. Prva stanica, nama, kao i većini naše rodbine i prijatelja – kuća moje mame. Njena kuća je blizu pijace. Uđemo mi, ona odmah nutka hranom i pićem. Nismo ni gladni, ni žedni. Ne znam koji smo po redu koji smo jutros svratili do nje. Moja mama je krojačica, i to dobra, posla uvek preko glave, pa joj je kuća puna, što mušterija, što prijatelja, što rođaka. U šali znamo da kažemo – ako bar deset ljudi dnevno ne prođe kroz njenu kuću, to važi za propao dan. Ali, nemojte da mislite da dok oni sede kod nje i ona sedi sa njima. Ne. Ona posluži, priča, ali radi svoj posao. Kuva, mesi, čisti, pegla, šije. Neretko se dešava da i onaj koji dođe kod nje, po automatizmu kreće da joj pomaže u poslu. I tako, dok mi kod nje, na šporetu supa domaća već se krčka, u rerni se peče nedeljni ručak. Sve je ispunjeno mirisom hrane.

  • Evo Rea, ovo je pravi kolač za tebe, za lenje, lenja pita – reče moja majka meseći testo za istoimeni kolač.
  • Kako te nije sramota da mi tako kažeš? Ti stvarno misliš da sam ja lenja? – rekoh ja uvređeno.
  • Pa ti ne voliš da se mučiš oko kolača. Nikad nisi htela da naučiš da ih praviš – poče ona da se pravda.
  • Ne volim ih, istina – rekoh ja. Ali, ni ti se kao majka nisi ni potrudila da me naučiš.

Tu već moja majka iznervirana.

  • Da te naučim?! Pa kako da te naučim, kada nisi htela. A, znaš li ti, Joco – obrati se ona mom očuhu – ona je bila dete koje nije ni jelo slatko.

Joca me pogleda, kao u čudu. Ne može da veruje. Jeste, istina, ja sam bila dete koje nije jelo slatkiše. Nije volelo slatkiše. Meni je to sve bilo preslatko. A, zamislite koliko je to poražavajuće za jednu majku, koja voli da pravi kolače (i to one komplikovane, ne ove tipa – smuti pa prospi) da joj dete, jedinče (u to vreme sam bila jedinče, dok se nije rodila moja deset godina mlađa sestra) ne jede kolače. Ona je nedeljno pravila bar po dve-tri vrste kolača. Kad god neko dođe kod nas, a dolazilo je puno njih, na stolu su uvek stajali kolači. Da se posluže gosti. A dete jedinče, ni da proba. Ni da ih pogleda.

Sećam se, jedna naša bliska prijateljica, pričala mi, da su joj ćerke, kad su bile male, kad god su bile u šetnji, tražile da svrate kod moje mame, sa izgovorom – kod one tete što uvek ima kolače. Nije to kao danas, što na svakom ćošku neko mesi i prodaje kolače. Nije bilo ni da se kupi. Kolači i torte su se jele samo na slavljima. A ja – ni tada.

U Osnovnoj školi, kada su bili rođendani drugova iz odeljenja, pa oni časte, mene kad god bi ponudili sa nečim, bilo da su bombone, bilo neki drugi slatkiši, ja sam odbijala, uz obrazloženje: „Neka hvala, ja volim samo slane stvari.“ Moja učiteljica, pokojna već više godina sada,  dala mi je nadimak „Slane stvari“. Taj nadimak mi se bogami vukao sve do petog razreda, kada sam prešla u drugo odeljenje.

Onda odjednom, ulaskom u pubertet, ja zavoleh slatkiše. Ali i tada sam ih jela umereno. Da, ja sam jedna od onih koja može samo jednu kocku čokolade da pojede, a ostalo uvije i čuva do sutra. Pa sutra ponovo još jednu kocku čokolade, pa uvijem i ostavim za prekosutra. Pa prekosutra ponovo… Dobro, ne uvek. Dešavalo se da mi mlađa sestra iznervirana takvim mojim degustiranjem čokolade, kradom pojede ostatak. Večito smo delile čokolade na pola. Ona svoju polovinu pojede odmah, a moju posle iskuka da podelimo. Ili je pak pojede kradom.

I eto, ta ljubav prema slatkišima držala me sve do skoro. Sada ponovo ulazim u fazu – samo slane stvari. Ponovo mi sve preslatko.

Samo da pojasnim nešto. Moja majka je veoma, veoma vredna i sposobna žena i domaćica. Ono što ona može da uradi za dan, većina drugih žena ne može za pet dana. Verujte mi, istina je. Zato nemojte da se čudite što ona mene, koja kuva, čisti, mesi, radi, piše – smatra lenjom osobom. Dobro, ne više toliko lenjom, ali ne može da mi oprosti onaj mladalački period lenjosti. Što nisam radila sve u istom momentu kada je ona pomislila da treba da uradim. U mojoj kući su deca učena da rade od malena. Sa pet godina, ja sam već sudove prala, pakovala stvari i čistila po kući. U osnovnoj školi, čistila kuću i prala veš. Na ruke. Da ne zaboravim korov – travnjak od korova ručno trebila. I procvale ruže sekla. Sa trinaest godina mesila hleb i kiflice. Automobil prala, spolja i iznutra. Na fakultet otišla, a da sam većinu jela znala da spremim. Sve sam naučila. Ali, eto, kolače i torte nisam pravila. Ni danas ih nešto ne pravim. Samo ono što volim, a to je, na prste da izbrojim koliko – palačinke, koh, medeno srce, mafine (jednu vrstu) i braunise sa krem sirom i čokoladom. Od torti, samo tortu Mađaricu.

 Evo i recepta za kraj:

Mađarica torta

Sastojci za testo:

3 jaja

2 šoljice mleka

125 gr rastopljenog margarina

2 kašike šećera

1 ravna kašičica sode bikarbone u prahu

Sve to zamesiti tvrđe. Testo podeliti na 24 jufkice i istanjiti kore ukrug, kao za supu i peći.

Peku se na prevrnutoj tepsiji, tako što se dno premaže sa uljem i pospe brašnom. Samo kod prve kore podmazati, za ostale ne. Kore se peku brzo, jedna za drugom.

Fil:

Tri litre mleka zasladiti po ukusu (ja stavim 18 kašika šećera) i zakuvati sa pet pudinga od vanile, dve kesice vanilin šećera i na kraju umutiti u to 125 gr maslaca ili margarina. Tortu filovati dok je fil vruć i pakovati na poslužavnik prethodno obložen aluminijumskom folijom. Na poslednju koru se ne stavlja fil, već se torta onako topla uvije sa folijom sa svih strana i stavi u frižider da prenoći. Sutradan odviti tortu, prevrnuti je na tacnu, da gornji deo bude dole, opseći ivice torte da budu ravne i nafilovati šlagom od vanile.

Boljeg od ovog recepta nema, verujte mi. Prijatno.


Napisala Rea Mnc

Advertisements

Posted on 22. marta 2018., in Iz mog ugla. Bookmark the permalink. 2 komentara.

  1. Е, ово је да се човек прекрсти десном и левом!!
    Замислите, не воли колаче!
    Па то би било сјајно друштво за посету сластичарници.
    Знаци узвика за ауторку, а све моје беле куглице за мајку која воли да прави колаче!

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: