Advertisements

Priča moje mame – Provalnik

Jutros sretoh jedno poznato lice, na putu do posla, kroz park. U trenutku, pogledi nam se sretoše i on, kao u blagoj panici, prepoznavši me, brzo spusti glavu i u tišini prođe pored mene. Dobro je – zna za sramotu. Setih se priče od pre više godina. Priče moje mame.

burlarty

Moja mama je žena sa velikim srcem. Ili kako to kažu ovi što su videli svet – veliki humanista. Žena koja svima želi da pomogne. Žena koja mnogima pomaže. Brza, vredna, radna, puna života, saosećajna. Kad neko ima muku, ona odmah traži rešenje. A, nije da je život i samu mazio. Ostala bez majke sa jedanaest godina, udovica sa trideset tri godine, sa dva mala deteta. Na sreću, Bog joj dao zlatne ruke, pa je sa svojim krojačkim zanatom uspela da se izbori za svoju porodicu. Ali, o tome drugom prilikom.

Imali smo mi vikendicu, tu, na nekoliko kilometara od našeg stana. Moj pokojni otac želeo je da sazida sebi odmorište, pa ga je sazidao blizu šume, na njivi, koju mu je tast poklonio, ne baš mnogo daleko od kuće. U tu vikendicu je sebe utkao samo tako. Šta god da je mogao, sam je na njoj radio. U ono vreme, kada je sazidana, osamdesetih godina, bila je jedna od najlepših u okolini. U etno stilu. Iznutra sva u drvetu i kamenu, sa sve kaminom, klupom pored kamina i kamenim svodovima. Na žalost, nije stigao dugo da uživa u njoj.

Ta ista vikendica, nama je kasnije bila simbol tuge i više teret, nego zadovoljstvo. Zato smo je i prodali, onog trenutka kada se kupac pojavio. I tako, imali smo obavezu da je održavamo i obilazimo. Takva lepa, kakva je bila, zapadala je provalnicima za oko. Više puta je obijana. A, nije bilo mnogo toga vrednog u njoj. Jednom odneli frižider, drugi put rešo i gramofon, nešto od posuđa, ali dovoljna nam je šteta bila što su nam razvaljivali vrata i drvene žaluzine.

Na svakih nekoliko dana, moja mama je obilazila vikendicu. Otključavala je, ulazila unutra, opajala paučinu, zalivala muškatle na terasi, pregledala po dvorištu, počupala malo korov i precvetalo cveće i odlazila. Jednom tako, u redovnom obilasku, još je sa kapije videla da je drvena žaluzina otvorena. Valjda joj prošlo kroz glavu: „O, ne, opet obili.“ Prišla, videla razvaljenu žaluzinu, pocepan prozor i… krv svuda okolo. Pribrana i hrabra kakva jeste, otključala je vrata, ušla, videla nema nikog, ništa nije odneto, samo puno krvi na prozoru. Relativno sveže. Zaključala je vikendicu, sela u kola i otišla pravo u policiju.

Vredni policajci, u neimanju drugih obaveza, odmah sa njom krenuli. Došli, videli krv, napravili zapisnik i rekli joj da ide kući – javiće joj se. Tog dana, verovatno je bilo nešto u vazduhu, što daje polet za radom, jer su se policajci istog trenutka zaputili u obližnje selo. Mala mesta su mnogo lepa za život, ljudi su prisni, pomažu se, ali sve se o svakome zna. I dobro, a i loše. Pogotovu se loše teško zaboravlja. Imaju oni u policiji evidenciju provalnika, pa krenuli u njihov obilazak, po kućama u selu. Prvo obišli jednog – nije kući. Obišli drugog – ni on nije bio kući. Kad dođoše kod trećeg, vrata otključana, krv ispred u lokvama. Policajci uđoše, kad imaše šta i da vide. Na krevetu je ležao dotični mladi gospodin, tada u svojim ranim dvadesetim godinama, u nesvesti zbog gubitka krvi. Oni  brzo pozvaše hitnu pomoć, koja je isto tako, tog trenutka bila dostupna, što je opet čudno u malim mestima. Hitna pomoć dođe, odnese nesrećnika u bolnicu i tamo ga zbrinuše doktori. Rekoše, u poslednji čas. Da su još malo čekali, ne bi mu bilo spasa.

Kada se malo oporavio, ispitali ga policajci, on sve u strahu priznao. Moja mama, naravno, nije htela da ga tuži, jer nije ništa ukrao. Štetu za oštećenu žaluzinu i razbijen prozor mu oprostila. Čak je išla i u bolnicu da ga obiđe. Ponude mu odnela. I on, nesrećnik, pokajao se. Pitala ga: „Pa šta si Doco tražio tamo? Znaš da unutra nema ničega vrednog.“ On reče: „Ma znam, ali čuo sam, mnogo lepa vikendica, pa sam hteo da vidim…“ Mučenik u sitne sate, otišao do vikendice, sam, jedva otvorio žaluzinu, razbio staklo na prozoru, a kad zavukao ruku da otvori bravicu, nije pazio i posekao vene. U strahu, nije smeo da ode do bolnice, nego pravo kući i u krevet. E, Doco, Doco, ne znam da li si svestan koliko si srećan. Da moja mama nije naišla i otišla u policiju, davno tebe ne bi bilo na ovom svetu.

Da, to je onaj gospodin sa početka moje priče. Prošlo je od tada dvadesetak godina, ali on i dalje, kad god nas vidi, spušta glavu i skreće pogled. Dobro je, zna za sramotu. Valjda je nešto i naučio.


Napisala Rea Mnc

Advertisements

Posted on 15. marta 2018., in Iz mog ugla, Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: