Свако од нас се бар једном сусрео са саговорником који изгледа потпуно неспособан (или невољан) да се макар на кратко стави у нашу позицију. Готово као да је фиксиран да свет посматра из свог угла и никако другачије.

Способност да се разуме гледиште других и ситуација размотри на више начина веома је важна вештина у модерном психолошком саветовању али и у свакодневном животу. Она нам омогућава да унапредимо вештине комуникације, да будемо утицајнији, да изградимо чвршће и стабилније односе са другим људима, саставни је део емпатије и незаменљива у конструктивном решавању конфликата.

Различити углови посматрања представљају, у ствари, пребацивање из једне у другу позицију што омогућава да се увиде и размотре информације о некој ситуацији, које би иначе могле остати изван наше свести.

Грубо посматрано, можемо издвојити три основна угла гледања: нашу сопствену перспективу, перспективу нашег директног саговорника и перспективу неутралног посматрача.

Прва перспектива подразумева начин на који ми природно опажамо и тумачимо окружење. Свет доживљавамо кроз наша сопствена чула, тумачења и емоционалне реакције.

Ово може бити корисно на више начина. Прво, уколико желимо да донесемо неку одлуку важно је да знамо своје потребе, да умемо да их изразимо околини и да истрајемо на путу ка својим циљевима.

Са друге стране, не смемо заборавити да на овај начин опажамо како ствари утичу на нас, а не и на друге. Они који су превише у овој позицији теже да буду неосетљиви за потребе других и зато их често (и нехотично) могу повређивати.

У оним ситуацијама када успемо да на свет “гледамо туђим очима“ то нам омоћава да доживимо и осећамо реалност као и наши саговорници што, наравно, значајно повећава наше разумевање њихове позиције и њихов осећај да су њихове потребе и ставови прихваћени и уважени. Осим тога, ово нам омогућава и увид у нове информације, повећава ниво емпатије и саосећања. И не само то, овај угао гледања нас чини и самосвеснијим. Јер, док гледамо себе очима других опажамо неке елементе себе које другачије не бисмо.

Али, ова позиција може имати и негативних последица. Уколико претерамо, постоји опасност да постанемо веома подложни утицају других, да сувише занемаримо своје потребе. Такође, може бити умањено и наше самопоуздање и способност за самостално доношење одлука. Не треба ни наглашавати да “стављање себе увек на последње место“ временом чини да се осећамо уморним, раздражљивим и емоционално “исцеђеним“.

Некада је корисно заузети и позицију неутралног посматрача, неког ко посматра са стране шта се дешава. Ово омогућава да се стекне релистичнији увид у потребе, емоционалне реакције, ставове и понашања обе стране. У ситуацији када је комуникација “врућа“ и може прерасти у озбиљан конфликт или агресију саговорници често нису у стању да реално сагледају проблем. Тренутак узмицања и покушај да се на све погледа из угла неутралног посматрача, готово сигурно повећава објективност и шансу за долажењем до решења.

Ове једноставне технике промене угла посматрања имају вишеструке користи за сваку особу. Побољшавају наше разумевање других, омогућавају да размишљамо креативније и флексибилније, повећавају нашу способност да будемо реалистичнији у сусрету са окружењем, поправљају наше разумевање невербалног дела комуникације.

Стога, сматрам веома вредним напор да током разматрања свакодневних проблема и животних ситуација не зборавимо да користимо све три позиције гледања.

Текст написао Слободан Павловић, психолог