Advertisements

Daniela Bakić u Biblioteci u Kostolcu

U petak 19. januara 2018. godine u Biblioteci u Kostolcu, Odeljenju Narodne biblioteke „Ilija M. Petrović“ Požarevac, održano je književno veče na kome je Daniela Bakić, pisac izdavačke kuće Laguna, predstavila svoju knjigu „Dnevnik čuda Dude Alapače“. Inače, Daniela već dvanaest godina piše kolumnu o Dudi Alapači za naš poznati časopis „Lepota i zdravlje“. U opuštenoj i toploj atmosferi Biblioteke u Kostolcu, uz kolačiće i kiflice, vodio se zanimljiv razgovor sa književnicom o pisanju, o porodičnim odnosima, o prijateljstvu, o braku… Uz osmehe, čitani su i odabrani delovi iz knjige, na opšte oduševljenje prisutnih, jer iako je ovo knjiga prvenstveno pisana za žene, mnogo toga zanimljivog u njoj pronalaze i muškarci. Topla je, bliska duši, lepo pisana, zabavna. Idealna za opuštanje i odmor. Negde sam pročitala da kada čitate Danielinu knjigu, osećate miris čokolade, toplog čaja ili kafe. I zaista smo se uverili u to. Uz Dudine priče, život je zaista slađi.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Dve priče Dude Alapače:

I to, onako, baš baš

– Ostavi uključeno svetlo – kaže mi dok se na prstima iskradam iz sobe.

– Zašto, mila?

– Zato.

– Pa nije valjda da se tolika devojka plaši mraka?
– Molim te, ostavi upaljeno – ponavlja.
– Ok, ali poješće te komarci, samo da znaš.
– Neka će. Mama?
– Molim?
– A je l’ se ti plašiš nečega? Al’ onako baš baš?
– Ko, ja?

Mama se ničega ne plaši, dušo. Mama se ničega ne plaši. Osim da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sećati dana koje smo proveli zajedno, i da će ove naše godinice izbledeti kao stara hartija. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voleti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno.

Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kćerke inače prebacuju majkama, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećna zbog svih onih nesreća koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ćeš mrzeti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su tvoj nos i moj nos isto. Plašim se da ćeš bežati od mene kao od kuge, da ćeš me se stideti, da više nećemo pričati ni grliti se kao sada, da nećeš utrčati u kuću, baciti ranac na pod i sva zadihana mi reći – znaš šta se danas desilo u školi?

Plašim se da ćeš se kriti od mene, da ćeš me lagati, zatvarati se u sebe, da više neću biti drag gost u tvome svetu, u tvojoj sobi. Treskaćeš vratima, govoriti jezikom koji ne razumem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ćeš se promeniti, da ćeš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka. Da ćeš se obilato koristiti mojom šminkom, oblačiti moje stvari bez pitanja, terati kontru, dokazivati da si valjda jača.

Plašim se da ćeš se povući u sebe i da više neću umeti da te nađem. Da ćeš prekidati vezu svaki put kad uđem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražiću tebe, a ti ćeš biti sve dalja. Onako kako sam ja svojoj majci bivala, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da ću pričati, a da me nećeš čuti. Da ćeš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da će te na brzinu smotati neki pogrešan tip, mulac koji te ne zaslužuje, koji neće umeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da ću zalud govoriti “nije za tebe, mila, možeš i bolje”.

Plašim se da će te nešto boleti, a da nećeš smeti da mi kažeš. Plašim se da ćeš jednog dana ležati sama, u nekom tuđem mraku i da neće biti nikoga da upali svetlo.

Plašim se da ću, jedne sparne junske večeri u 22:02, zuriti u sat i pitati se što te još nema. Da će mi glavom proći sve one strašne slutnje na koje smo, mi, majke, pred bogom pretplaćene. Plašim se da ću te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da će mi uljudan ženski glas s druge strane reći da “birani korisnik trenutno nije dostupan”.

Plašim se da neću biti uz tebe – kada ti bude najteže. Da me neće biti ni kada ti bude najlepše. Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajući albume, primetiš kako, gle čuda, na isti način sklanjamo kosu s čela, na isti način se smejemo, podižemo obrve, solimo supu, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da će proći ledeno, kameno, bronzano doba pre nego što shvatiš da smo sličnije nego što možeš i želiš da veruješ.

Plašim se da ćeš ličiti na mene. Da ćeš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao beleg na čelu, da će te po tome poznavati i govoriti ti kako si “ista majka”. Plašim se da ćeš zbog toga neke škole skupo platiti, a lekcije učiti po više puta. Plašim se i da nećeš ličiti na mene. Da nećeš umeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ćeš u želji da što dalje pobegneš od mene, dosadne, naporne, posesivne majke – pobeći i od sebe i da neću stići da ti kažem koliko te volim.Eto, toga se mama plaši. I to, onako – baš baš.

 

Ali njega stvarno boli

Dudo… – rekao je moj muž i značajno me pogledao dok smo srkali popodnevnu kafu.

Molim, dušo? – zatreptah značajno.

Moram nešto da ti kažem.

Ne može da čeka da popijemo kafu?

 

Ne može.

Kaži onda. Deder, slušam te. – rekoh i uozbiljih se.
Znaš da ja nemam tajni pred tobom.
Ama, govori više! – zamal’ ne prosuh onu kafu u krilo.
Kad umrem, da me kremiraš.
MOLIM…?! Pa ono, ako umrem…
E, stvarno lupaš gluposti… Što bi umirao? – upitah.
Pa boli me… tu… – reče i pokaza na prsa.
Pluća?
Srce.

Ma daaaaaj… Srce ne boli. Znam, al’ mene nešto boli kad pipnem…
Pa ti ne pipaj. Mislim, stvarno, jesmo seli da gledamo more, da vidimo gde ćemo na odmor ili šta..? Ti baš onako znaš da mračiš kad ne treba.
Bolest ne bira, Dubravka.
Ni more ne bira, Vladimire.
Uostalom, ja ne bi’ u Grčku…
A što ne bi..?

Pa šta ćeš ako ti zveknem tamo…? Znaš li koliko košta kremiranje u Grčkoj..?
Bože me sačuvaj…! Ti stvarno nisi normalan…! Ja planiram more, on planira da umire! Pa ništa, ako mi zvekneš u Grčkoj, lepo ću da te umotam u neki tepih i dovezem u gepeku. I ima da te namažem onim kremama za sunčanje da mi se ne usmrdiš do kuće. Ili da te ostavim tamo na plaži da se osušiš k’o morska zvezda… Mislim, stvarno si morbidan, majke mi. Pu, pu, pu, daleko bilo… A i ako si kanio da mreš, reci – da ne uplaćujemo ovo more, onda. I zašto baš kremiranje? Mislim, ceo svet se zakopava a ti bi da se kremiraš…Otkud sad to..? Pa šta znam, praktičnije je.
Da, ljudi kad umru inače mnogo vode računa o tome šta je praktično.
Znam, ali praktično je i za porodicu.
Jeste, donesem te kući pa te lepo stavim u vitrinu. Mani me molim te tih svojih gluposti. Jesi ti to pio nešto..?
Nisam.
Jel’ piješ lekiće neke? Da ti nisu prepisali štagod da ne znam?
Ne, brate, samo ono moje za pritisak.
I boli te srce…?
Jeste. Kad udahnem duboko.
Pa nemoj onda duboko ni da udišeš, nego onako, plitko, polako. Šta imaš ti duboko da dišeš, nisi planinar.
A da odem ja ipak da neko to pogleda…?
Auuuuu, ne – ni za živu glavu! Znaš kako oni kad krenu da gledaju – obavezno nešto nađu. A ti znaš i bez njih šta ti je. Hronični stres. Napad panike. Fobija. Na nervnoj bazi.
Al’ mene sad STVARNO boli…!
Kao onda kad si sedam dana lež’o u bolnici na ispitivanjima i ništa ti nisu našli?
Našli su mi…
Ma nemoj…?! Šta su ti našli…? Urin u mokraći…? Ne zezaj, molim te.
Dudo, mene ovo stvarno boli.
Vlado, meni se stvarno ide na more.
Kakva si zla žena…

Nisam zla – realna sam. Da sam uzimala dinar svaki put kad te nešto ’’zaboli’’ – do sad bi se obogatili. Ti si hipohondor. Klasični. Prihvati to. Nije ti ništa. Iako ti silno želiš da ti je nešto. I ne želim više da pričam o tome. Idemo dalje. Evo, vidi, ovo nije loše, apartman, polupansion, sto metara od plaže, osamsto evra…. Mada… kad nešto razmislim… može se to i povoljnije naći… Šta će Bebi pun obrok? Ona može malo od mene, malo od tebe, spava ionako na pomoćnom ležaju… Mnogo je osamsto.
Dve hiljade.
Šta dve hiljade.
Kremacija. Toliko košta u Grčkoj.
Preko Makedonije ili preko Bugarske…?

Šta?
Šta – šta? Jel’ bi išli preko Makedonije ili Bugarske? Sredili su puteve, rek’o Mirko Alvirović da se glatko stiže za osam sati.
Svejedno.
Polihrono ili Hanioti…?

Svejedno.
Nije svejedno. Piše da u Haniotiju ima dom zdravlja. – rekoh.
Ima…? – upita moj muž i zagrcnu se od dragosti.
Ima. Dobro, onda znači – Polihrono.

Advertisements

Posted on 23. januara 2018., in Biblioteka, Knjige, časopisi, pisci i javna lica, Vesti. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: