Advertisements

Spasavanje Deda Mraza

Uplašio sam se da nije nešto hitno i požurio. Isprva, kada sam otvorio vrata, nisam nikoga video. A onda sam spustio pogled i nisam mogao da verujem koga vidim. U visini mojih kolena, mali Vilenjak u zelenom odelu, sa šiljatom kapicom na glavi, stajao je ispred i cupkao u mestu.

Ne stigoh ništa da mu kažem, jer je on već ušao i počeo da priča neke stvari, uspaničeno, nepovezano, ali sam shvatio da je govorio o nekoj strašnoj tragediji što se sprema, da je neko napao kuću Deda Mraza i da mu je potrebna moja pomoć.

U neverici šta mi se dešava, da li sam budan ili pak sanjam, rekao sam mu da sedne i da se smiri. Nisam mogao da razlučim da li je istina ovo što mi se dešava. Ipak je Deda Mraz lik iz priča za decu, a ja nisam više dete. Bajka je jedno, stvarnost je nešto sasvim drugo. A eto, sada, ispred sebe gledam malog Vilenjaka kako me moli za pomoć. I to da pomognem Deda Mrazu.

Rekao sam mu da sedne i da mi sve lepo objasni. Ispričao mi je, sada malo smirenije, šta se to dogodilo. Njegova družina vilenjaka (elfova) i on, vilenjak po imenu Raša, spremali su poklone za decu širom sveta – čitali dečije spiskove želja, raspoređivali igračke i slatkiše, vezivali mašnice na poklone – da bi ih Deda Mraz odneo deci, kao i svake godine. Iznenada, svetlosna bomba je eksplodirala u sobi, uletevši kroz dimnjak i sve prisutne zaslepila i zaledila u mestu. Odmah zatim, uletela je zla veštica, Drnara, njihova stara poznanica, nekadašnja čak i prijateljica, sa kojom su pre dosta vekova prekinuli saradnju, zbog sukoba mišljenja, njenog sebičluka i sve izraženije zlobe. Zbog toga ona već vekovima priželjkuje da im se osveti i uništi novogodišnji duh, ali joj to do sada nije uspevalo. Nije imala dovoljno snage. Međutim, kako se poslednjih godina, zbog raznoraznih razloga, zla energija nakupila u svetu, ojačala je i ona sama. Zlo se zlim hrani.

Veštica je na brzinu, zbog faktora iznenađenja, onesposobila i Deda Mraza i vilenjake i pomoćnike. Sve osim njega, koji je nekoliko minuta pre toga izašao iz sobe, da donese Mrazu njegove čizme iz ostave. Bio je u šoku i nemoćan da bilo šta učini, kada je veštica njegove drugare i Deda Mraza, napakovala u Mrazov kvantni džak za poklone i odnela nekud, neznano kuda.

Tako je završio svoju priču meni, mali vilenjak, jecajući, ne znajući kome da se obrati drugom, osim meni. A reče, za mene zna još kada sam bio malo dete i kada je pročitao jedno moje pismo koje ga je oduševilo i u kome sam ja napisao da, umesto da tražim poklon od Deda Mraza, ja sam njima nudio svoju pomoć, ako im je potrebna u deljenju deci paketića ili šta god drugo da im je potrebno. Eto, ja se toga i ne sećam, davno to beše, ali mali vilenjak je zapamtio i došao da se pozove na to što sam ja ponudio. Oduvek sam imao dug jezik, koji me je više puta uvaljivao u gluposti.

Ne znajući ni sam da li je to što mi se dešava san ili java, razmislio sam i odlučio da pomognem malom Vilenjaku. Za svaki slučaj, ipak je u pitanju velika stvar. A i ja sam oduvek voleo priče o Deda Mrazu. Potajno sam se i nadao da on ipak postoji negde. U nekoj dimenziji, ako ne u našoj.

Mali vilenjak mi se zahvalio i zamolio me, zbog hitnosti situacije, da krenemo što pre. Obukao sam se dobro, ali komotno, obuo sam svoje vojničke čizme, poneo nož, bokser,  biber sprej, beli luk, svetu vodicu – sve razmišljam, možda zatreba. I gvozdeni prsten i srebrno lanče. Ne znam, čuo svašta nešto, možda nešto od toga i upali u borbi. A osetio sam da se tako nešto sprema. Vilenjak se samo nasmešio kada me je video i rekao je: „Dobro je, ideš spreman. Sve to može da pomogne, ali u ovom slučaju, najvažnije je to što imaš dobro srce i čistu dušu.“

Izašli smo ispred kuće u dvorište. Sneg je baš napadao i sve oko nas se belilo u svoj svojoj lepoti. Zimska idila. Upitao sam ga: „Kuda sada?“ Mali vilenjak mi je pokazao prstom ka nebu. Zinuo sam od iznenađenja. Iznad krova, u vazduhu su lebdele sanke, u koje su bili upregnuti irvasi. Tačnije, šest irvasa, koji su se nestrpljivo propinjali u vazduhu i tiho rzali. Vilenjak je pucnuo prstima i irvasi su doleteli do njega. Uskočio je u sanke i rekao: „Upadaj, krećemo! Nemamo puno vremena. Moramo da spasimo Deda Mraza. Uskoro će Nova godina!“

Ušao sam polako u sanke i ušuškao se u mekana vunena ćebad, kojima su sanke bile pokrivene. I dalje sam se štipao, ne bih li se probudio, u slučaju da sanjam. „Drži se dobro, reče vilenjak – Polećemo!“


Priču napisali Miljan Đurđević i Renata Minić

P.S. – Priča nije završena, zato imamo molbu za vas – da svako po svojoj volji pošalje svoj nastavak ove priče, kako zamišlja da će se Deda Mraz spasiti. Nastavak priče ćemo drage volje objaviti i nagraditi. Naravno, ako nam se dopadne…

Nastavak priče pošaljite na mail odknjigedoduse@gmail.com  do 10. januara 2018. godine. Najbolja priča biće objavljena 14. januara 2018. godine.

 

Pošto je dogovorena poseta Ljubitelja fantastike iz Kostolca Domu za decu i lica ometena u razvoju u Stamnici, gde će im se uručiti pokloni u vidu igračaka, slatkiša i odeće – iskoristićemo priliku da im tada pročitamo i ovu priču.

Advertisements

Posted on 31. decembra 2017., in Biblioteka, Konkursi, Priče, pesme, intervjui. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: