Advertisements

Spasavanje Deda Mraza

Uplašio sam se da nije nešto hitno i požurio. Isprva, kada sam otvorio vrata, nisam nikoga video. A onda sam spustio pogled i nisam mogao da verujem koga vidim. U visini mojih kolena, mali Vilenjak u zelenom odelu, sa šiljatom kapicom na glavi, stajao je ispred i cupkao u mestu.

Ne stigoh ništa da mu kažem, jer je on već ušao i počeo da priča neke stvari, uspaničeno, nepovezano, ali sam shvatio da je govorio o nekoj strašnoj tragediji što se sprema, da je neko napao kuću Deda Mraza i da mu je potrebna moja pomoć.

U neverici šta mi se dešava, da li sam budan ili pak sanjam, rekao sam mu da sedne i da se smiri. Nisam mogao da razlučim da li je istina ovo što mi se dešava. Ipak je Deda Mraz lik iz priča za decu, a ja nisam više dete. Bajka je jedno, stvarnost je nešto sasvim drugo. A eto, sada, ispred sebe gledam malog Vilenjaka kako me moli za pomoć. I to da pomognem Deda Mrazu.

Rekao sam mu da sedne i da mi sve lepo objasni. Ispričao mi je, sada malo smirenije, šta se to dogodilo. Njegova družina vilenjaka (elfova) i on, vilenjak po imenu Raša, spremali su poklone za decu širom sveta – čitali dečije spiskove želja, raspoređivali igračke i slatkiše, vezivali mašnice na poklone – da bi ih Deda Mraz odneo deci, kao i svake godine. Iznenada, svetlosna bomba je eksplodirala u sobi, uletevši kroz dimnjak i sve prisutne zaslepila i zaledila u mestu. Odmah zatim, uletela je zla veštica, Drnara, njihova stara poznanica, nekadašnja čak i prijateljica, sa kojom su pre dosta vekova prekinuli saradnju, zbog sukoba mišljenja, njenog sebičluka i sve izraženije zlobe. Zbog toga ona već vekovima priželjkuje da im se osveti i uništi novogodišnji duh, ali joj to do sada nije uspevalo. Nije imala dovoljno snage. Međutim, kako se poslednjih godina, zbog raznoraznih razloga, zla energija nakupila u svetu, ojačala je i ona sama. Zlo se zlim hrani.

Veštica je na brzinu, zbog faktora iznenađenja, onesposobila i Deda Mraza i vilenjake i pomoćnike. Sve osim njega, koji je nekoliko minuta pre toga izašao iz sobe, da donese Mrazu njegove čizme iz ostave. Bio je u šoku i nemoćan da bilo šta učini, kada je veštica njegove drugare i Deda Mraza, napakovala u Mrazov kvantni džak za poklone i odnela nekud, neznano kuda.

Tako je završio svoju priču meni, mali vilenjak, jecajući, ne znajući kome da se obrati drugom, osim meni. A reče, za mene zna još kada sam bio malo dete i kada je pročitao jedno moje pismo koje ga je oduševilo i u kome sam ja napisao da, umesto da tražim poklon od Deda Mraza, ja sam njima nudio svoju pomoć, ako im je potrebna u deljenju deci paketića ili šta god drugo da im je potrebno. Eto, ja se toga i ne sećam, davno to beše, ali mali vilenjak je zapamtio i došao da se pozove na to što sam ja ponudio. Oduvek sam imao dug jezik, koji me je više puta uvaljivao u gluposti.

Ne znajući ni sam da li je to što mi se dešava san ili java, razmislio sam i odlučio da pomognem malom Vilenjaku. Za svaki slučaj, ipak je u pitanju velika stvar. A i ja sam oduvek voleo priče o Deda Mrazu. Potajno sam se i nadao da on ipak postoji negde. U nekoj dimenziji, ako ne u našoj.

Mali vilenjak mi se zahvalio i zamolio me, zbog hitnosti situacije, da krenemo što pre. Obukao sam se dobro, ali komotno, obuo sam svoje vojničke čizme, poneo nož, bokser,  biber sprej, beli luk, svetu vodicu – sve razmišljam, možda zatreba. I gvozdeni prsten i srebrno lanče. Ne znam, čuo svašta nešto, možda nešto od toga i upali u borbi. A osetio sam da se tako nešto sprema. Vilenjak se samo nasmešio kada me je video i rekao je: „Dobro je, ideš spreman. Sve to može da pomogne, ali u ovom slučaju, najvažnije je to što imaš dobro srce i čistu dušu.“

Izašli smo ispred kuće u dvorište. Sneg je baš napadao i sve oko nas se belilo u svoj svojoj lepoti. Zimska idila. Upitao sam ga: „Kuda sada?“ Mali vilenjak mi je pokazao prstom ka nebu. Zinuo sam od iznenađenja. Iznad krova, u vazduhu su lebdele sanke, u koje su bili upregnuti irvasi. Tačnije, šest irvasa, koji su se nestrpljivo propinjali u vazduhu i tiho rzali. Vilenjak je pucnuo prstima i irvasi su doleteli do njega. Uskočio je u sanke i rekao: „Upadaj, krećemo! Nemamo puno vremena. Moramo da spasimo Deda Mraza. Uskoro će Nova godina!“

Ušao sam polako u sanke i ušuškao se u mekana vunena ćebad, kojima su sanke bile pokrivene. I dalje sam se štipao, ne bih li se probudio, u slučaju da sanjam. „Drži se dobro, reče vilenjak – Polećemo!“


Priču napisali Miljan Đurđević i Renata Minić

P.S. – Priča nije završena, zato imamo molbu za vas – da svako po svojoj volji pošalje svoj nastavak ove priče, kako zamišlja da će se Deda Mraz spasiti. Nastavak priče ćemo drage volje objaviti i nagraditi. Naravno, ako nam se dopadne…

Nastavak priče pošaljite na mail odknjigedoduse@gmail.com  do 10. januara 2018. godine. Najbolja priča biće objavljena 14. januara 2018. godine.

 

Pošto je dogovorena poseta Ljubitelja fantastike iz Kostolca Domu za decu i lica ometena u razvoju u Stamnici, gde će im se uručiti pokloni u vidu igračaka, slatkiša i odeće – iskoristićemo priliku da im tada pročitamo i ovu priču.

Advertisements

Posted on 31. decembra 2017., in Biblioteka, Konkursi, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: