Advertisements

Milan Besarabić – veliki srpski umetnik, drugačiji od drugih

Detinjstvo je proveo u Velikom Gradištu i ono mu je zauvek ostalo u srcu, Ali, i Gradištanci uzvraćaju čuvanjem njegovih dela i sećanjem na velikog umetnika.

milanbvirutelnagalerijanaslovnaaa

 

„Život mu je bio neobičan, drugačiji od ostalih“. Ovim rečima za E-Braničevo počinje priču o svom ujaku, Dunja Pavlović, sestričina Milana Besarabića.

I zaista, u nastavku teksta sledi jedna neobična životna priča. Iako rođen u Čačku 1908. godine, Milan je detinjstvo proveo u Velikom Gradištu, kod baka Sojke i deda Đoke Gajić. Gradište mu je uvek bilo u srcu. To i ne čudi jer je Milan obožavao baku i deku. Ispostaviće se, da je iz cele porodice, baka Sojka kasnije najviše podržavala njegov umetnički duh.

„Toliko je voleo baku i deku da je do smrti želeo da promeni prezime u Gajić“, priseća se Dunja, jedini potomak Milana Besarabića. S obzirom na to da se zbog očevog posla često selio, osnovnu školu je upisao u Kragujevcu, a završio u Podgorici. U Beogradu upisuje gimnaziju, i u prestonici provodi najveći deo svog života.
Nakon završene gimnazije, Milana je otac bukvalno naterao da upiše Pravni fakultet. On se snažno  protivio Milanovoj opsesiji ka umetnosti. „Otac mu je bio general, vojno lice, vrlo, vrlo strog. Ta njegova strogost Milana je kroz ceo život nekako vaspitala da ne voli autoritet. Ipak, morao je da završi prava po očevom nagovoru. Otac ga je izbacio iz kuće i nije smeo da se vrati sve dok nije diplomirao. Za vreme studija živeo je u drugoj kući koja im je oduzeta posle rata. Niko nije znao da je on bio tamo, toliko je bio samostalan. Nisu znali ni kako se izdržavao. Kada je diplomirao došao je kući i sačekao oca da dođe s posla. Otac je prvo pitao za diplomu. Moja baka, mama i drugi ujak Mihailo su stajali pored trpezarijskog stola i čekali. Deda je dobro pogledao diplomu i rekao: „Sedi da ručaš“. Svi su, kad on govori, morali da ćute i na kraju da kažu „razumem“, priča nam Dunja.

Ali, neizmerna ljubav koju je gajio prema umetnosti pobedila je prekog oca. Milan mu je udovoljio i završio prava 1932. godine, ali nadahnuće koje je pronalazio u zvucima violine, u crtanju i vajanju, prevagnulo je. Njegovo osnovno zanimanje biće profesor umetnosti.
Još dok je bio na studijama prava, učio je da svira violinu i klavir uz pomoć čuvenog kompozitora Josipa Slavenskog. Nakon završenog Pravnog fakulteta upisao je Umetničku školu gde usavršava vajarstvo kod majstora Pavaličinija i slikarstvo kod profesorke Bete Vukanović. Iste godine kada je upisao Umetničku školu, 1938., otvorio je izložbu učenika te škole. Naredne godine je dobio treću nagradu na konkursu za spomenik vojvodi Voji Tankosiću – Šilji, što mu je pomoglo u daljoj umetničkoj karijeri.Godine 1940. održao je svoju prvu samostalnu izložbu, zajedno sa slikarom Stojanom Trumićem, u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“.Međutim, Milanov otac nije posustajao.Silno je želeo da ga odvoji od umetnosti i  zapošljava ga kao pravnika. Ubrzo, po nalogu ministarstva premešten je u Peć.
„Milan je sa majkom razmenjivao dirljiva pisma“, priča njegova sestričina„Deda ga je zaposlio kao pravnika Umetničke škole na Kosovu, u Peći. Ujak je to  teško prihvatio. Tražio je od ministarstva da ga prebace bilo gde. Nisu imali gde da kupuju odeću, hranu, sredstva za higijenu. Pisma koja je razmenjivao sa majkom, koja sam pročitala, bila su tako dirljiva, ona u njima odraslog čoveka moli da jede, da spava,“ priseća se Dunja  Milanovog boravku na Kosovu.

Milan nije bio srećan što je morao da ode na Kosovo, ali su mu mladi Srbi i Albanci, studenti umetnosti, pomogli da lakše prebrodi dane u Peći. Bio je osnivač Umetničke škole u tom gradu. Ipak, nije odustajao. Često je slao molbe ministarstvu da ga vrate u Beograd.

Kada je počeo Drugi svetski rat, proveo je  mesec dana u zatvoru u Glavnjači. U ratu je izgubio oca i mlađeg brata Mihaila. Otac mu je poginuo za vreme bombardovanja Beograda, dok je brat uhapšen i odveden u zarobljeništvo u Norvešku, gde je  streljan. Nekoliko decenija kasnije, krajem 60- tih, Milan je otputovao u Norvešku da pronađe bratov grob. Bio je veliki protivnik rata i gnušao se svakog oblika nasilja i agresije, što se može osetiti i u njegovom umetničkom stvaralaštvu.
Očeva strogoća uzrok odbojnosti prema autoritetu i nasiljuI Dunja Pavlović, za ujaka kaže da je bio pacifista i nije mogao da razume rat:  “Nikakvo nasilje nije podnosio. Besarabići su imali pravilo koje je inače u to vreme važilo, da uvek prvi sin bude vojno lice, drugi lekar, treći pravnik. Pošto je ujak bio prvo dete očekivalo se da će biti najmanje general. On je odbijao rat,  jedini nije bio u ratu. Cela familija mu je posle Drugog svetskog rata to zamerala.“ Milan Besarabić je ipak otišao sa Kosova i pobegao u Zaječar i Knjaževac.  Za vreme boravka u Knjaževcu radio je kao nastavnik crtanja. Tada je nastao njegov roman „Žubor“ koji će godinama kasnije biti objavljen.

Milan je kraj rata napokon dočekao u Beogradu, kao nastavnik umetnosti i crtanja u Šestoj ženskoj gimnaziji. Radni vek je završio kao profesor u Trećoj beogradskoj gimnaziji, odnosno Gimnaziji „Sveti Sava.“ Milan je bio ponosan na svoju profesorsku profesiju i uvek je nosio radni mantil i šešir. Bio je nastavnik koji je obožavao decu i koji je budio kreativnost u njima. Voleo je da otkriva mlade talente i da im pomaže u njihovom radu. Mladi ljudi su nadahnjivali njegov život i zato je decenijski rad posvetio prosveti.

Dunja, jedini Milanov potomak i jedini živi svedok života ovog velikog umetnika, priseća se susreta sa Milanovom nekadašnjom učenicom:

„Prišla mi je jedna gospođa i pitala me šta je meni Milan Besarabić, kaže, čula je u parku da sam ja njegova rođaka. Rekla mi je da ga je mnogo volela jer joj je usrećio život. Zahvaljujući njemu je postala umetnica. Stalno joj je govorio:

“Samo radi, samo crtaj. Crtaj na salveti, crtaj na čaršafu, na bilo čemu, imaš talenta“. Pitala ga je šta da crta, a on joj odgovorio: „Crtaj bilo šta, šta god ti padne na pamet, drvo, cvet, čiča Glišu“. Rekao joj je još da svakog jutra pojede supenu kašiku meda i da jede. Žena mi je ispričala da tako radi ceo život i da se svako jutro njega seti.“ Milan je uporedio sa školskim angažmanom radio i kao odbornik u Zemunu, u Kulturno-prosvetnom odeljenju.
Kada nije bio nastavnik i kulturni radnik, stvarao je u svom ateljeu.

Uživao je u umetničkom stvaralaštvu, u njemu nalazio beg od svakodnevice i pravio neki svoj novi svet. Umetnički opus Milana Besarabića obeležile su karikature – skulpture. Posebno je bio inspirisan da crta i pravi skulputure lica. U svojim karikaturama je pokazivao koliko je voleo da posmatra ljude i koliko nije trpeo autoritet i agresiju.

„Obračunovao se sa autoritetima i u svojim skulpturama. Nikada nije bio drzak, nikada  nikoga nije uvredio. Nije mogao da shvati da čovek može da muči drugog čoveka. Bio je čovekoljub i nije podnosio agresivnost,“ priča Dunja Pavlović o povezanosti Milanovog karaktera sa njegovim delima.

 


Karakter izrazio kroz dela

Kada nije bio obuzet svojim radovima i predavanjem u školi, Milan je uživao u druženju i putovanju sa drugim umetnicima.

„Družio se sa svojim umetnicima, poput slikara Marija Maskarelija, pesnikinje Desanke Maksimović i drugih. Vodili su fantastične danonoćne filozofske rasprave. Do zadnjeg dana je čitao Hegela i Kanta. O svakoj strani su oni raspravljali,“ kaže Dunja.

Milan je voleo da putuje i posećuje evropske prestonice. Često je na putovanja vodio mlađu sestru i njenu ćerku Dunju, našu sagovornicu.

Devedesetih godina Milan se povlači iz javnog života. Povukao se u svoj atelje koji se nalazio na Starom sajmištu. Tu je pronašao mir i posvetio se svom stvaralaštvu.Bio je dugovečan i uporan u umetničkom radu.I kada je napunio 100 godina, Milan je nastavio da slika, piše, svira i komponuje.

Za života je bio nosilac nacionalne penzije za doprinos srpskoj kulturi i dobitnik je mnogih domaćih i stranih priznanja. Posebno se mogu izdvojiti visoka priznanja na međunarodnim izložbama u Italiji, Bugarskoj, Kanadi.


Priznanja su stizala iz svih krajeva… Bio je član ULUS-a od 1939. godine. Milan je preminuo 2011. godine. Dunja se danas sa setom seća, kako kaže, najboljeg ujaka na svetu i njegove nežnosti i osećajnosti.

„Mnogo je bio osteljiv. Recimo, odbijao je da ide na grob  majke i oca  jer ga je to strašno potresalo. Bio je vrlo neobičan, neverovatno senzibilan, do dirljivosti. On je smatrao da su bajke koje ja čitam u školi nedovoljne i onda je napisao za mene knjigu bajki. Te su bajke stvarno bilo toliko osećajne. Ujak i ja smo imali vrlo specifičan odnos, čak je i mojim drugaricama bio „ujak“. Volele su da dolaze kod njega, da razgovaraju o ljubavnim problemima.“

Milan Besarabić nikada nije zaboravljao svoje Gradište. Besarabić je smatrao gradište svojim.

„Za njega je Veliko Gradište bilo važno mesto, mesto odakle je on bio i vrlo je ponosan na to ostao o kraja života, kaže Milanova sestričina. Bio je ponosan i na svoje Gradištance koji su organizovali umetničke večeri u njegovu čast. Ova varošica kraj Dunava i danas čuva uspomene na svog velikog umetnika, nastoji da se Milan Besarabić ne zaboravi.

U holu Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“  nalazi se Galerija Milana Besarabića.

Koliko je Gradište utkano u Milanov život pokazuje činjenica da je mnoga dela iz svog stvaralaštva poklonio baš Narodnoj biblioteci u Velikom Gradištu.

„Milan je poklonio biblioteci 19 skulptura i nekolicinu crteža. Galerija u biblioteci je najveća zbirka Milanovih radova u Srbiji,“ kaže za E-Braničevo Milena Dimitrijević, direktorka Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“.


Skulpture u Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić“ – Galerija Milana BesarabićaOna dodaje da je posebno ponosna na projekat „Virtuelna galerija“ Milana Besarabića. „Projekat je nastao 2014. godine sa željom da se Galerija Milana Besarabića približi novijim generacijama, da se modernizuje i da se promoviše van prostorija biblioteke. Galerija pokazuje njegovu svestranost,“smatra Dimitrijevićeva i otkriva da je podršku u razvoju projekta pružila porodica Dunje Pavlović i Galerija „Nadežda Petrović“ iz Čačka.Gradište će nastaviti da se ponosi Milanom Besarabićem i njegovim delima, kao i da čuva sećanje na njega kroz mlađe generacije.


Najsrećniji među svojim delimaVeć sledeće godine se ovde obeležava 110. godina od rođenja Milana Besarabića. Prema rečima  Milene Dimitrijević, u planu su prigodne svečanosti u njegovu čast.Ljubav prema životinjamaEvo i jedne anegdote iz Milanovog detinjstva u Velikom Gradištu koju Dunja Pavlović otkriva za E- Braničevo:

„Ovde u Gradištu su se pre rata za doručak jeli golubovi. Međutim, ujak je strašno voleo golubove i sve životinje, biljke, ljude, sve što je živo.

To nisu bili divlji, to su bili gajeni golubovi i oni su se pripremali u dvorištu. Na utapkanim ciglama krv od golubova je lila. Ujak je imao 10 godina kada je video tu krv i pitao šta je to. Rekli su mu da se sprema doručak. On je tada kleknuo i  ljubio to mesto i nikad više nije jeo to meso.“

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Znameniti Gradištanci na vebu” koji sufinansira Opština Veliko Gradište po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata  kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja u 2017. godini.

–  Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Izvor: eBraničevo

Sekundarni izvori:

  1. Virtuelna Galerija Milana Besarabića, Bibliotekavg.com i Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“ Veliko Gradište, http://bibliotekavg.com
  1. Jelena Filipović, Gradištanski alamanah-Skica za portret- Milan Besarabić.
Advertisements

Posted on 28. novembra 2017., in Biblioteka, Iz arhive, Zavičajni pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: