Advertisements

Prinudna vakcinacija osiromašenim uranijumom

Dok širenje epidemije straha u našoj javnosti još uvek traje nesmanjenom žestinom, a broj vakcinisane dece konstatno opada, zdravstvene vlasti nastavljaju sa uvođenjem novih obaveznih odnosno prinudnih mera imunizacije najmlađih kategorija stanovništva. Od 1. oktobra je za naše najmlađe, pored svih ostalih, obavezna još jedna kombinovana vakcina.

vranje-00-ciscenje-otpada-foto-v-pesic_1000x0-300x221


Ona navodno deluje protiv upale pluća, meningitisa, sepse, upale srednjeg uha itd. Najavljuje se kao neobavezna još jedna vakcina, protiv tzv. humanog papiloma virusa koji, kažu, izaziva rak grlića materice. Ovo je sad već postao jedan pravi vakcinovod do tela naših mališana. Pa čovek ne treba da bude lekar pa da zna da preterana upotreba antibiotika na kraju čini bakterije otpornim. Kako je onda moguće da pretrana upotreba vakcina ne izaziva sličan efekat kod virusa (da li ciljanje određenog soja vakcinama po Darvinovim pravilima prirodnog odabiranja ostavlja prostor za bujanje drugih)? Šta je sledeće? Vakcina protiv slobode govora (zagovornici prinudne vakcinacije traže kažnjavanje lekara koji se usude da oponiraju u ovoj raspravi)? Po svemu sudeći opomena koja roditelji šalju državi pada na gluve uši. Broj vakcinisane dece opada od 2015. godine kada je uvedena obavezna vakcinacije. Da li je moguće da država ne uviđa uzročnoposledičnu vezu između prinude na vakcinaciju i otpora stanovništva istoj?

Celokupan problem sa padom broja vakcinisane dece je problem poverenja. Ovde je u pitanju pad poverenja građana u sistem zdravstvene zaštite, ne samo u Srbiji, već i na drugim mestima u svetu gde se vakcinacija sprovodi prinudno ili (kao 2009. godine u slučaju tzv. Svinjskog gripa) širenjem panike o obimu i opasnosti od navodne epidemije. Sve mere represije koje u jednom društvu sprovodi onaj ko ima monopol na sredstva prinude, a to je u savremenim društvima država, izazivaju u najmanju ruku pad poverenja, a često i pasivan ili aktivan otpor kod građana. Ovo je prirodna i normalna reakcija svakog iole razumnog čoveka ljudi na potčinjavanje njegovog tela tuđoj volji. „Zašto bi neko želeo da me na silu potčini sebi“, pitaju se oni koji su meta državne prinude? „Valjda sam ja dovoljno razuman da shvatim/uvidim šta je u mom interesu a šta nije“? „Ako ja to ne vidim da li je to potčinjavanje mog tela onda u tuđem, a ne u mom interesu“? Ovaj misaoni tok, je osnažen gomilom kontradiktornih informacija o (s jedne strane) opasnostima ili (s druge strane) blagotvornosti vakcinacije.

Rasprava/dijalog/debata o vakcinaciji je presečena 2015. godine uvođenjem prinudne vakcinacije i proterivanjem njenih oponenata u tešku ilegalu. Niti jedan mainstream elektronski ili štampani medij u Srbiji ne želi više da pruži prostor za polemiku onima koji u ovoj stvari razmišljaju svojom glavom. Jedino mesto gde mogu da razmenjuju informacije, ali i svoje brige/strahove/nepoverenje jeste internet, još jedino demokratsko glasilo u modernom svetu, ono koje je nedostižno prvosveštenicima vakcinacione inkvizicije. Tako se danas brige/strahovi/nepoverenje u prinudnu vakcinaciju šire kao na geštetneru izvučeni propagandni materijal beogradskih omladinaca pred nosom majora Krigera i njegovih SS Einsatztruppen 1942. godine u okupiranom Beogradu – u tajnosti. Kao što nemačka okupaciona vlast nije uspela da silom stekne poverenje naroda u vreme rata (i da nismo gledali Otpisane to bi znali), tako ni kvaziepidemiološka crkva koji nas danas prinudno leči – to neće uspeti.

Postavljam dva pitanja: 1) Ko poseže za prinudom u raspravi/dijalogu/debati? Onaj ko ima argumente ili onaj kome oni ponestaju?; 2) Ko proteruje svog oponenta u raspravi/debati/dijalogu sa mesta duela? Onaj čiji argumenti mogu da izdrže testiranje protivnim stavovima ili onaj čiji ne mogu?

Ako država sa apartom prinude koji joj stoji na raspolaganju i svim ostalim resursima za sprovođenje politike u oblasti narodnog zdravlja, kao i farmaceutska industrija koja sa ogromnim količinama novca „osvaja“ naklonost mainstream medija, nisu u stanju da objasne ljudima da je prinudna vakcinacija opravdana koliko ima smisla optuživati za tako nešto dezorijentisanu internet kampanju uplašenih roditelja i beli štrajk zastrašenih pedijatara? Isto koliko i optuživati Prleta i Tihog da su svojim protivljenjem okupatoru krivi za stradanje Beograda. Očito da je nešto drugo razlog za pad broja vakcinisane dece, kao što su 27 nemačkih divizija bile razlog za okupaciju Srbije u Drugom svetskom ratu.

Upravo to drugo (pad poverenja u državnu zdravstvenu politiku) jeste ključ problema. Kada je 1999. godine NATO paktu ponestalo argumenata za otimanje KiM od Srbije na pregovorima u Rambujeu posegnuo je za prinudom merom – agresijom na SRJ. Tokom te agresije smo prinudno vakcinisani osiromašenim uranijumom. Sada uživamo u svim blagotvornim efektima koji slede takvu prinudnu „humanitarnu“ meru „Milosrdnog anđela“ u vidu brojnih ekoloških katastrofa epohalnih razmera koje su zagađujući naše životno okruženje dovele do povećanog broja obolelih od raznoraznih bolesti pa i malignih. Osim toga, uništavanje srpske privrede u razarajućem bombardovanju, koje je za posledicu imalo pad životnog standarda odrazilo se, analogno, i na pad zdravstvenohigijenski i sanitarnih standarda i posledično na povećanje broja upravo zaraznih bolesti. Zahvaljujući ovome poverenje građana u NATO pakt i njegove dobre namere je u toj meri trajno poljuljano kod građana Srbije da se nikada neće pretvoriti u dobre odnose sa ovom institucijom.

Apelujem na državu da se okane prinude u onoj sferi koja najviše zavisi od poverenja građana, a to je zdravstvena zaštita. Koja mera lečenja daje efekte ako se sprovodi prinudno odnosno na silu? Zdravstveno osoblje vrlo dobro zna da se rezultat u lečenju može postići samo uz poverenje pacijenta u mere i terapiju koju lekar/medicinska sestra preduzima. Odnos sa lekarom je odnos poverenja, isto kao i sa sveštenikom ili advokatom. Ne ispovedate se pred sveštenika koji Vaše grehove ispriča pred parohijom, ne brani Vas advokat koji Vaše tajne otkriva protivnoj strani u sporu, ne lečite se kod lekara koji stanje Vašeg zdravlja otkriva državi kao da je saznanje o krivičnom delu koje doušnik prenosi policiji. Pretvaranje zdravstvenog osoblja u Srbiji u oruđa vakcinacione prinude putem obaveze da nagovaraju roditelje da vakcinišu decu protiv svoje savesti ili da prijavljuju one koji odbiju vakcinaciju kao da su policijski informatori razara temelje na kojima počiva sistem svake zdravstvene zaštite – poverenje u zdravstveno osoblje. Što prinuda države bude veća to će i aktivni otpor građana i pasivni otpor lekara biti veći, a sve to na štetu javnog zdravlja.

Hegel je davno u svojoj filozofiji istorije napisao da se niti jedna savest nije oslobodila na silu. Slobodni se ne mogu prinuditi na ropstvo, kao što se ni robovi ne mogu prinuditi na slobodu. Svi čije je zdravlje potencijalno ugroženo odbijenjem vakcinacije bez obzira na razlog (neznanje o prednostima vakcinacije ili znanje o štetnostima vakcinacije, prigovor savesti, strah, briga za zdravlje…) zbog kojeg su izgubili poverenje u državne programe imunizacije neće to poverenje vratiti na silu.

Niti će se lekari koji imaju svojih dilema oko ove teme iste rešiti tako što ćemo ih pretvoriti u oruđa vakcinacione prinude (doušnike) ili im uskratiti slobodu govora.


Branislav Ristivojević

Izvor: Koreni.rs

Urednici bloga tekst poslao Nikola Milovančev, istoričar

Advertisements

Posted on 4. novembra 2017., in Zdravlje, sport i lepota. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: