Advertisements

Fizičar objašnjava zašto je moguće da duša postoji

Henri Pirs Stap je teorijski fizičar Univerziteta u Kaliforniji – Berkli koji je radio sa nekolicinom očeva osnivača kvantne mehanike. On ne traži dokaz da duša postoji, već kaže da postojanje duše odgovara zakonima fizike.

Foto: Profimedia

Nije istina kada se kaže da verovanje u dušu ne može biti naučno, tvrdi Stap. Ovde se reč „duša“ odnosi na ličnost nezavisnu od mozga ili ostatka ljudskog tela koja može da preživi smrt. U svom radu pod nazivom „Kompatibilnost savremene fizičke teorije sa preživljavanjem ličnosti“, on piše: „Jake sumnje u preživljavanje ličnosti samo na osnovu verovanja da posmrtno preživljavanje nije u skladu sa zakonima fizike, su neosnovane.“

On radi sa kopenhagenskom interpretacijom kvantne mehanike – više ili manje interpretacijom koju su koristili osnivači kvantne mehanike, Nils Bor i Verner Hajzenberg. Čak su i oni imali neslaganja o tome kako kvantna mehanika funkcioniše, a razumevanja teorije su u to vreme bila različita. Stapov rad o kopenhagenskoj interpretaciji je veoma uticajan. Napisao ga je 1970-ih, a Hajzenberg je napisao dodatak za njega.

Zašto kvantna teorija daje naznake o postojanju života nakon smrti?

Stap objašnjava da osnivači kvantne teorije traže od naučnika da u suštini podele svet na dva dela. Deo iznad, kladična matematika može da objasni fizičke procese empirijski iskušene. Deo ispod, kvantna mehanika opisuje domen „koji ne zahteva potpuni fizički determinizam“.

Za taj drugi deo, Stap je napisao: „Može se konstatovati da evoluirano stanje sistema drugog dela ne može da se upari sa bilo kojim klasičnim opisom karakteristika vidljivim za posmatrače.“

Kako onda naučnici posmatraju nevidljivo?

Oni biraju određena svojstva kvantnog sistema i postavljaju aparaturu kako bi videli efekte na fizičke procese „deo iznad“. Ključ je u izboru onoga ko vodi eksperiment. Prilikom rada sa kvantnim sistemom, izbor posmatrača je pokazao fizički uticaj na ono što se manifestuje i što se može posmatrati u delu iznad.

Stap je citirao Borovu analogiju za ovu interakciju između naučnika i rezultata njegovog eksperimenta: „To je slučaj slepog čoveka sa štapom: kada se štap drži labavo, granica između osobe i spoljnog sveta nalazi se između ruke i štapa; ali kada se štap drži čvrsto on postaje deo samog testiranja: osoba oseća kao da se produžila do vrha štapa.“

Fizičko i mentalno su povezani na dinamičan način. U smislu odnosa između uma i mozga, čini se da posmatrač može da održi određenu moždanu aktivnost koja bi inače bila nestalna. To je izbor sličan izboru naučnika da odluči koja svojstva kvantnog sistema da izučava.

Kvantno objašnjenje toga kako um i mozak mogu biti odvojeni i drugačiji, a opet povezani zakonima fizike „su dobrodošlo otkriće“, napisao je Stap. „To rešava problem koji je zarazio nauku i filozofiju vekovima – zamišljena potreba nauke da ili izjednači um i mozak ili da mozag učini dinamički nezavisnim od uma.“

Stap je rekao da nije u suprotnosti sa zakonima fizike to što ličnost umrle osobe može da se prikaču živoj osobi, kao što je slučaj sa tzv. zaposednutošću duhom. Ono ne zahteva nikakvo menjanje osnova ortodoksne teorije, mada mu je potrebna „opuštajuća ideja da se fizički i mentalni događaji dešavaju samo kada su upareni zajedno“.

Klasična fizička teorija može samo da izbegne problem, a klasični fizičari mogu samo da rade na diskreditaciji intuicije kao proizvoda ljudske savesti, rekao je Stap. Nauka bi morala umesto toga da prizna „fizičke efekte savesti kao fizičke probleme koji moraju biti rešeni u dinamičkim uslovima“.

Kako ovo razumevanje utiče na moral društva?

Nadalje, važno je održati ljudski moral kako bi se ljudi smatrali za više od mašina od krvi i mesa.

U drugom radu, pod imenom „Pažnja, namera i volja u kvantnoj fizici“, Stap je napisao: „Sada se priznaje to da će asimilacija javnosti ovim ‘naučnim pogledom’, prema kojem je svako ljudsko biće u suštini mehanički robot, imati značajan i korozivni uticaj na moral društva“.

On je pisao o „rastućoj tendenciji da ljudi sebe oslobađaju tužbe tvrdeći da nije ‘Ja’ onaj koji je kriv, već mehanički proces unutar tela: ‘moji geni su me naterali na to’ ili ‘visok šećer u krvi je uzrok’.

Izvor: Nacionalna geografija

Advertisements

Posted on 28. oktobra 2017., in Filozofski kutak. Bookmark the permalink. 2 komentara.

  1. …Malo kompleksno objasnjena, ali u principu drzi vodu…

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: